KUŠADASI DI SI DA SI
ili
SAMO U TURSKOJ NEKA SI
(nastavak deveti ili dovoljan sam po sebi)
POČETAK PRE POČETKA ONOG BAŠ BAŠ
E pa, ako mislite da se ''pusto tursko'' nije organizovalo, te stoga i najzad desilo – varate se. Kako se dešavalo svima njima iliti nama, skupa, ponaosob i drugačije, sledi da vam se prikaže.
Otpočevši svoje veselo taljiganje kroz sušne dane, otcepljena od svoje celine, grupica najhrabrijih istraživača avanturističkoga duha, skoro kao Boško Buha (bog da mu dušu prosti, al' da se rimuje-rimuje se), uputi se prva da izvidi i prostor raskrči, rešena da odoli svakom iskušenju te i provociranju izdržljivosti. Danju otapana i saunirana, noću duboko zamrzavana i najčešće vožena pejzažima bugarskih predela, što je potvrdilo onu staru '' ako ne znaš kuda - ti ud'ri kroz Bugarsku '', ipak, uprkos svemu, dočeka dugo željeno ''Bujrum komšija''...
Dakle, Nojka Palčić, Dugo-zlatokosi Kuki, Šeki Gejts i naravno, ne Đžej nego Ološ, prvi se upustiše u avanturu ''rahatlokum do smrti, samo nek' se vrti''.
Kako je zatečena situacija, zahvaljujući predusretljivosti i profesionalizmu srpskijeh fudeksovaca, pretila da se opredeli za komfornost koju nudi recepcijska garnitura, a što se ovima nikako ne bi dopalo, već svima poznata spisateljica reši da uzme stvar u svoje ruke i da im zada malo muke.
''Ili će vam život biti cveće ili vas više biti neće!'', prema tome, ''Smeštaj hoću O D M A H S A D, s pogledom na more u svim pravcima i pod svim uglovima, s mogućnošću uskakanja u bazenče u slučaju da mi se tako hoće sa balkon direktno, a ostali detalji će se dogovorimo jer, eto, može mi se. Vaistinu merhaba bujrum!'' .
I bi tako - nego kako...
Brzo prebolevši traume višednevnog gužvanja, ponajviše kroz Bugarsku, naravno, smišljajući raznorazne načine za što udobnije smeštanje onog dela tela po kome se inače jedan od pominjanih potomaka Leptirka vika, te i pronalaženje najpogodnijeg mesta za smeštanje nožnog palca, koji često i nije u vlasništvu onog ko se smešta, neki otplakavši čak i rastanak sa voljenom im napravom kompjuterskoga lika.., smognuše snage da se nasmeju uz blagonaklono:
- ''Tursko - EVE NAS! Ma i da nisi pusto – bićeš!''.
Uzevši u obzir da ništa bez svoje druge polovine nije celina, što je veoma logično priznaćete, preskočićemo dalju razradu uvoda i preći na onu od momenta kad je na okup stala cela četa...
POČETAK ONOG BAŠ BAŠ
PRIPAJANJE DRUGE POLOVINE PRVOJ
I OBRNUTO,
A U SMISLU UPOTPUNJAVANJA CELINE,
KOJA BI U SUPROTNOM BILA, IPAK,
SAMO POLOVINA JER,
''SREDNJI JE PREDNJI AKO ISPRED NJEGA
IMA POZADI''
Dakle, rešena da se pripoji prvopristigloj polovini, dotaljiga se i druga. Naravno, svako sa svojim viđenjima i potajnim željama.
''Joj, a kad ćemo u Adaland?'', nestrpljivo je provlačio Krivonogaš, dok je Saitko stidljivo priželjkivo ''Ma, samo da je dovoljno guz-papira jerbo zbog toga nemam mira''...
Na parove razbroj s'!
S obzirom da konačno behu svi na broju, dalje avanturisanje i skuterisanje je moglo da se nastavi...
Kako je opšte poznato da ''snaga na usta ulazi'', a zna se na šta izlazi, što znamo koga ama ič ne brine jer, zaliha onih odstranjivača tragova ima dovoljno, valjalo je onaj ''rahatlokum'' zameniti mnogo hranljivijim ''pilić do iznemoglosti'', a što i bi.
Pilić na hiljadu i jedan načinić, uz obavezan ''zelen efes naaanooo, može i crni joj nanice''.
Ne znamo šta bi se desilo da se ritual potamanjivanja pomenutih radosti trpeze odnosno astala, dešavao na normu, ali u svakom slučaju ne bismo baš u detalje da ne bi bilo neumesno iako je vrlo mesno.
- ''Jaoj ujna, što je ovde dobro, nemaš pojma!'', razdragano je Njanjavi Saitko dočaravao atmosferu, koja teško da je mogla da se opiše tek tako, pogotovo ako bi se desilo da dotična ujna i nije baš isključivo njegova, ali dobro ujna je ujna, pa makar bila i tuđa. Vrcav k'o što jeste, kao i uvek se trudio da nam svima održi veselo stanje duha.
- ''Alo bre! Ujna!''- u glavi mu je brzinom svetlosti promicala nedoumica kako je uspeo dobiti Ćupriju tako lako i potpuno, kao da je ''došla tiho, nezvana sama'', a osim toga još bila je pozvana mama, a ne ujna.
Ipak, nastavi spontano i samouvereno, kao da zna sa kim priča...
- ''Pile ujnino, ljubi ga ujna kako on misli na mene.., pa kako si iako moj sigurno nisi? Čiji si ti mali?''
- ''E, super sam ujna. Pozdravi sve tamo. (Naravno, u sebi se nadovezao ''ako ikoga znamo, a ne znamo sigurno'')''.
Malo povređen iskrenim smehom ostalih veličanstvenih, samo je setno doskočio, kako samo on ume:
- ''Smejte se vi, a brod odlazi!''.
Moramo priznati da nam je tu na momenat ''otvorio oči i ubrzao misli''...
Kakav bre brod? Čiji brod? Šta je bilo na tom brodu? Da li je možda ujna odlazila istim? Ko li je otplovljavao, a ko doplovljavao? Da li našeg Saitka i pored sve razdraganosti ipak nešto muči?
Zadržavši, svako svoje sumnje za sebe i u sebi, samo se odvažnom Krivonogašu ote setno i bojažljivo:
- ''A kad ćemo u Adaland?''.
E pusto tursko, na gadan pistać si se namerio...
Osim svega već pomenutog, nikako ne smemo zanemariti i visoki nivo sportskoga duha i hlorisanja. Otkrivši fenomen ograđenoga vodenog prostora, svima je bilo jasno da će ga maksimalno koristiti, mada ne možemo reći da je bilo jasno i u čem' je tajna njihovog sporta.
Menjajući načine, tehnike i ostale propratne pojave ovakvog ''nadmetanja'' sa sobom samima, unosili su izvesnu dozu pometnje među, ponekad neme – ponekad nasmejane posmatrače. Izvodeći mnogobrojne sado-mazohističke zahvate i potope, ostavljali su traga što unutar, a ono još više izvan bazenastog blaženstva.
Jedno je sigurno – pravila ovakvih sportskih igara i razonoda, ostaće večita nepoznanica čak i za same učesnike.
Povremeno bi ih, doduše samo na trenutak, kontrolisao dobro poznati glas, sada već iskusnog pregovarača i degustatora:
- ''Nema smisla! 'ajmo se organizovati! Već treći put... E, a kad ćemo u Adaland?''
Dobar kao organizator, mada isuviše mlak i slab na ponude koje su odjekivale sa svih strana, retko da bi odoleo bilo kom pozivu da se efesa:
- ''Kako bre da ga odbijem? Vidi kako me gleda, a i..., kad ćemo više u taj Adaland?''
DAN ''A''
I dođe i taj dan...
Naizgled kao i svaki drugi, ali baš toga dana, koji je za Krivonogaša otpočeo još nekoliko dana ranije, a moglo je i pre...
Nervozno iščekujući prevozno sredstvo, koje je trebalo da ih odveze do dugo priželjkivanog vodenog blaženstva, a koje je i pored sve ljubaznosti i poslovnosti dragih nam komšija, već uveliko kasnilo čak preko nekoliko nedopustivih desetina stotinki, kao da je gubio svaku nadu...
Međutim, kao da je neko u tom trenutku uslišio njegove molitve ili, možda ako ne njegove, a ono molitve vozača, koji bi u suprotnom bio oplavljen, pa i po glavi ako treba.
Prilika spasa u obliku četvorotočkaša koji ne bi ''sikirče'' već nešto malo veće, stade ispred njega i blagonaklono zaječa benzinskim glasom:
- ''Ti mali, krivonogi, ideš li možda do Adalanda?''
- ''Jok ti ideš! Naravno da idem... Čuj, već otiš'o..! Još juče... Vozi komšija! 'Ajde, indi-bindi da ne govorim dvaput''.
I nastade haos širih razmera...
- ''Joj ljudi što je ovo dobro! Ovo mora da je raj! Volim Adaland!'', uzvikivao je najushićeniji i najkrivonogiji Tipošče.
- ''Gumu, gumu mi dajte! Gde su gume pizda li vam (d' izvinete) materina? Odakle svi ovi ljudi, što ih turci ne pobiše onomad...?'', nervirala se dugo suzdržavana Nojka.
- ''Gde si ujna da me vidiš saaaaaada!''.
- ''Gde si ujna da ga vidiš sada? Odo' jaaaaaaaaaaaaa...!'', to prozbori i odmah potom joj se njanjavi glasi izgubi.
- ''Aman, ljudi, čija je ovo noga na meni? Uf, al' je ludo! Joj Šeki, Šeki...’’, promrmlja Ološka između dva nagutavanja, isplivavanja i odmrsivanja raznoraznih koječijih delova anatomnih sklopova.
- ''Saroliiiiiiiinaaa, vidi majke šta ti radi! I ti ćeš to isto samo sutra... A biće da ću i ja jer razjebah leđa, ali nema vezeeeeeeeeeeee!'', uzvikivala je Cojka Mrgudić Ovoga Puta Definitivno Nasmejana.
- ''Ljudi, ovo je bolje od Interneta, majke mi! Osvežava al' ne goji, oji, oji, oji, jiiiiiii... Gde ste trasovci!'', podvriskivao je razulareni Šeki Gejts, definitivno turskoga lika i prilika, obasjan potpuno novim svetlom i, kao ovakav, sasvim nepoznat svima drugima, a i sebi.
Veoma odlučno i, nadasve borbeno jurišajući u osvajanje toboganskih visina i guma za prevoženje pojedinačno, a i grupno, po ko zna koji put pobrali su simpatije svih učesnika, posmatrača, a bogami i foto-okidača.
... A SAD, KAKO SU NEKIMA
I OSTALA SLOVA POČELA DA SE NADOVEZUJU
I
PRIVIĐAJU...
Posebnu pažnju izazvao je spust dragoga nam Krivonogaša, koji je ovoga puta rešio da odmori, ali da isto tako vreme ne gubi, već da nađe kompromisno rešenje, a koje se sadržalo u sledećem:
- ''A što, kada sam već seo i da ne prilegnem malo kada mogu?" i utom, a da još ni ne izgovori do kraja, nestade brzinom metka bez registrovanog kraja, a kamoli početka.
Iza glave, kao da mu je odzvanjao huk raje koja je uzvikivala:
- ''Zabranjeno ležanje! Opasno po spustače, a i po posmatrače još više!''.
No, što bi - bi!
Kao i uvek do sada, ostao je dostojanstven, sebe bodreći:
- ''Sve je u redu. Imaš potpunu kontrolu nad situacijom, iako ne nad brzinom niti sobom!''
Doduše, izraz lica mu je nekako izmicao i vešto izbegavao da se uskladi sa tim što je u sebi govorio, ali već je unapred, veoma promućurno smislio da ubedi ljude kako je, u stvari, samo pozirao za izložbeni foto-pano.
Vešto odavajući utisak kako sam bira putanju kretanja, ovim nimalo naivnim spustom, definitivno je pobrao sve simpatije i uzdahe divljenja, dok su samo oni smeliji bili dovoljno iskreni da priznaju:
- ''Joj, kukala mu majka! E ne bila mu u koži vala!''.
Kad se čitava ova ujdurma ''Pomolimo se za Krivonogaša!'' okončala, samo je dostojanstveno kao i uvek, dobacio:
- ''Trkali se. Ja pobjedio!''.
Svaki dalji komentar bio je suvišan u tom momentu jer je jedan njegov pogled govorio više nego hiljadu reči.
Posle svega ovoga, više nije bilo pravog izazova koji bi tim intenzitetom ledio krv u žilama i andrenalin u svim ostalim delovima tela, a i šire.
Nažalost, moralo se krenuti nazad.
Valjalo je smisliti novi avanturistički spektakl, iako se, naravno, u pozadini čulo čežnjivo:
- ''A kada ćemo opet u Adaland?''
NOĆ POSLE NAPORNOG DANA,
PA ONDA JUTRO...
... PA I SVE OSTALO...
Sledećeg jutra, a što je donekle prethodno veče i bilo najavilo, krenulo je upoređivanje stečenih adalendastih rana i tragova. Te čija je veća, te šarenija, te bolnija...
Bez imalo prepirke, ustanovljeno je da je ipak, ona ne baš vidljiva, ali veoma pamtljiva za našeg Krivonogaša, zaista najjačeg utiska i otiska u psihi hrabroga nam spustaša.
Preteći da od Šest Veličanstvenih postanemo osam Desetkovanih Ćopavaca, a shvativši ozbiljnost situacije, prionuli smo na izbijanje klina klinom iliti celivanje vodenih povreda vodom, no kako.
Foto zapisa ovog segmenta avanturizma nema, iz prostog razloga što neki još nisu stigli da se upišu, odnosno d' izvinete, da se nameste za isti, a što samo ukazuje na činjenicu da ujna ipak neće moći da vidi onoga kome je ujna, iako to u stvari i nije.
Kako se povratak iz ovog ludila zvanog ''Jaoj i jupi-ura bre do zore'' primicao, tako su izvesne promene bile veoma primetne i neizbežne. Srećni jedino što je krstarenje brodom, hvala bogu, prošlo – tužni što će i sve ostalo takođe proći - za sada...
KARDINALNE PROMENE U JELOVNIKU,
'MESTO PILIĆ MALO RIBIĆ,
MONETARNI UDAR NA ĐŽEPIĆ
I KUĆNI BUĐŽETIĆ, IĆ...
U izvesnoj opasnosti da zakokodaču i umesto maljavi postanu pernati, rešiše da više ne bude pilić nego neki ribić, a za šta definitivno postoje izvesni foto argumenti.
Utrošivši dobar deo novčanog uloga na pomenuti preokret u jelovniku i stomacima, samo podstaknuše dežurnog oratora i krivonogog zakerala, da se definitivno ne obuzdava u svom monološkom naboju, pa makar posle toga do sledećeg letovanja ne progovorio, a hoće garantovano.
- ''Jedi, jedi... samo nemoj gladna da mi ostaneš! Ja sam sve to krvavo zaradio, a ti ćeš sve u škrge da pretvoriš! Jedi, jedi, najela se dabogda!'', pa udahnu vazduh k'o riba na suvom, i to ona od petnaest miliona turskijeh lira, te potom nastavi: ''Samo te gledam... Ne misliš da li dete ima šta da ti jede! Počeće peraja da ti rastu, neće te prepoznati, sve ćeš cipele morati da pobacaš....a, i perje da počupaš...kokoško škrgava...''.
- ''Kaži: ptičica! Neka vide kako turčin dere Tiposa majku ti...da ti...!''...
(Svi su bili, u najmanju ruku, zaprepašćeni eleokventnošću i rečitošću dežurnog zvocala, koji je bio nezaustavljiv u nameri da preostali deo boravka, a kasnije i samog puta do one prvob
itne destinacije ''dome, slatki dome'', izkomentariše i proprati javno, a u direktnom prenosu.)
Kako je Cojka koji zalogaj gutala, tako bi on ažurno i savesno tiltovao i potom glasno iznosio konačne zbirove pretvorene u sve moguće važeće i odavno nevažeće valute, a kasnije i one pivske, od ''jelen''-a do ''efes''-a i šire.
- ''Za Adaland nemamo, a za ovu zajebanciju može... Uf, samo kad pomislim da će sve to samo proleteti kroz organizam da bi izašlo na drugu stranu, zlo mi dođe. Dobro je da Saitko vodi računa o zalihama odstranjivača i hvala bogu da je to makar đžabe, inače se ne bih mogao naplaćati. Komšija, jedno efes...! More...! Ti vino, a ja pivo. Ma da. Tako mi i treba. Nekom kvalitet - nekom kvantitet! K'o da sam se na boga pistaćima gađao...''.
U ovako strastvenom pristupu direktnog prenosa ožderavanja dotične, a i većine ostalih, odnosno svih ostalih osim oratora, zaista bi bilo suvišno i pre svega, apsolutno hrabro ubacivati se bilo kakvim komentarima i dosetkama.
Do kasno u noć, svako je vredno radio svoje, pripremajući se setno za ono što tek predstoji i čemu se baš i ne raduju...
HEJ HAJ BAŠ NAS BRIGA VOZAMO SE NA TALJIGA,
NA ŽALOST, PREKO NEZAOBILAZNE BUGARSKE PONOVO
I BEZ PIŠANJA, NARAVNO
Histerično se razletevši u trošenje preostalih lirčića koji su odoleli prethodnoj ribljoj večeri, sad već vidno uznemireni činjenicom da ''kad nećeš više pilić, sledi ti ono što nije ruža već ono od puža, a rimuje se sa pilić i završava na 'čić' jer je u deminutivu, naravno'', ipak su se pomirili sa novonastalom situacijom, koja je nalagala:
- Marš napolje iz apartmana. Da ste nam iz oka ispali ne bi vas više trpeli. Jesmo mi vas 500 godina, ali ovo je mnogo duže, il' se makar tako čini...! I drugi put, ponesite sami svoje odstranjivače onoga što na usta ulazi, ali ne obavezno i izlazi. I nemo' slučajno da bacate u toalet išta što prethodno nije pojedeno, pa makar to bila i riba od petnaest miliona turskijeh lira!
Jedva slučajno izbegnuvši neukrcavanje u ono što ''vozi Miško'' samo u ovom slučaju mnogo sporo, za malo da ostadoše još uvek da poziraju, a što nekima, da ne kažemo našem dragom nam Brki Saitoviću i ne bi bila strana pojava.
Iskoristivši maksimalno preostalo vreme do polaska, bez dileme, ali uz izvesnu dozu kajanja i tuge, nastaviše svoje putešestvije, levom rukom kraulirajući, a desnom se hladeći jerbo rashladna naprava iliti klima, naravno, danju ne radi već, logično, to čini samo noću. Naravno, sve to svi prisutni (a skoro i odsutni), imali su prilike da prate zahvaljujući još uvek aktivno angažovanom i neumornom Krivonogašu, bog nek' nam ga poživi.
- ''Pu, sad je našao da kreće! Po najvećoj vrućini! Som! uf kud se podseti... Još i ovo govno što tobož inače hladi i uglavnom besprekorno radi, sad je sasvim slučajno otkazalo, pa neka pomremo. Baš kao one ribe na suvom, pa ko te pita što su petnaest miliona turskijeh lira... Posle samo neka pozovu nekoga, kao što je ova moja da nas dokrajči, pa onda malo tuša i... Mislim mogli bi malo da je uključe da greje, greota da zvrji bez veze. Strašno! Eto, da nisi onoliko hrane sabila u sebe sinoć, odnosno da budem precizniji, da nisi onoliki račun napravila mogao sam kupiti sopstvenu klimu, a ne da se patim k'o poslednji bednik. Ko me i terao da dolazim ovamo...''
Ovakav početak samouvereno je obećavao temperamentan nastavak. Krenulo je nestrpljivo šuškanje ambalaža raznoraznih nervnih zanimacija, uz povremeno, dobronamerno coktanje oratora, a u cilju smirivanja eventualnih bučnih spavača koji bi se olakšavali hrkom dok ih ovaj u tome ne bi omeo.
Taman kako je epizoda ''Ko to tamo peva'' počela da se zahuktava, začula se prva u nizu zvonjava mobilne naprave oratorovog vlasništva, naravno.
- ''Alo. Ujna! Ti li si? A ne, to je onaj drugi mali trebao da kaže....Da tu sam. Kako bre gde? U tri pizde materine, naravno.
Pa u T U R S K O J! U autobusu, aha....Bez klime, aha, jurimo 30 kilometara na sat... Bez dinara, lira ili bilo koje druge valute, a i ono malo što smo imali ova je sabila u svoja creva bez imalo saosećanja i suptilnosti... Sinoć, sinoć. I ja tebi! Bujrum nego šta!''
Vreme je neumitno teklo i skoro da se ništa osim Krivonogaša nije ni dešavalo. Autobus je pretio da se definitivno uparkira jer je bio bliži stajanju nego li kretanju ka željenom cilju.
Povremeno bi se čulo vozačevo brižno: ''Turisti, piša li se nekome!'', nakon kojeg bi usledilo još saosećajnije: ''E baš šteta, još nema stajanja!''. Naprosto je čovek u svakom trenutku bio u toku događaja i dok je Tipos verodostojno prenosio sve što se odvijalo u datom momentu, ovaj bi, isto tako, povremeno upadao sa:
- ''A pušite, pušite, a mene niko ne zove, hehe! Mislite ja sam slep? E pa što ste pišali – pišali ste. Gotovo!''
- ''E dok sam ja vozač, nećete se vi napišati. Uostalom zašto ločete toliko kad je napolju samo 40 stepeni iznad nule. Ali ne brinite, spustićemo je mi na minus čim se smrkne, hehe...!''
- ''Evo nas na bugarskoj granici. Iskoristite priliku da pišate sada jerbo je u samoj Bugarskoj skuplje, a sumnjam da ćemo uopšte i stajati do daljnjeg. Hvala!''.
- ''Alo'', nadoveza se umilni glas Krivonogaša – ''Ne, nije Brka. Vi mora da ste ujak... Evo momenat!''.
- ''Alo! Tata! U Bugarskoj, gde bih bio? 'ajd' pa pozdravi ujnu. Ma koju god i čiju god hoćeš!''
Veoma lako se vrativši na aktuelnu temu koju je valjalo pokriti besprekidnim prenosom, a kako bi i oni udaljeniji sa svojim sedištima bili u toku, nastavio je u svojoj rešenosti da istraje od kraja:
- ''Majstore, mogli bi da stanemo malo, osim ako već ne stojimo! Ne znam, toliko ga gaziš bre da više ne znam šta nam se dešava. Možda letimo, možda stojimo, 'ebem li ga. Kao da smo na trkama bre, uspori malo! Ima bre ovde male dece, a ti ga ne skidaš ispod 40km/h. Imaj srca. Doduše, možda se makar rashladimo kad već ovo govno ne radi ono zbog čega je kupljeno. A možda je ukradeno. Ala si ti jadan čoveče. I dobro, šta sad radiš..? Ma da, boli tebe. Prvo mi ova pojede đžigerice, a da ne kažemo zadnjih šest kirija i, sad me ti dokrajči. Bolje me ostavi peške da idem nego ovo da mi radiš... Šta je sada? Ne mogu da verujem! E ovo je stvarno prevršilo svaku... Šta, a? Stigli smo? Au, kad pre? Naravno, prvo je morao sve stvari da pretumba i razbaca. Ma da, glupo bi bilo da nas tretira kao normalne, civilizovane ljude... Ti ćeš meni da zabraniš da pišam, ne pišao nikad dabogda... Pu...''
Uprkos svim, ne baš sjajnim okolnostima, čitavo ovo truckanje ipak je imalo svojih draži. Mnogi rekordi su oboreni, a bez namere da se takvo nešto desi. Od onoga koliko puta se samo ušlo i izašlo iz autobusa, pa do neobjašnjivog koliko čovek može da izdrži da piša u sebi ili da ne piša uopšte ukoliko, naravno, ne poseduje organ ili, pak, implant - u narodnim krugovima poznat kao bešika.
Šta je bilo sa ujnom, kao i čija je zapravo ono ujna bila, ostaje nepoznanica za sve, osim možda za nju samu jer ona za sigurno zna kome jeste, a kome nije, ali da je brod otplovio – otplovio je, s nadom da će nam jednom, možda, biti razjašnjeno zašto je za Brku Saitovića to imalo tolikog značaja ili, pak, možda baš i nije već je sve samo patetike i utiska radi, a tek da skrene pažnju sa tada aktuelne persone ženskoga roda i određenog statusa u familiji, ako ne već njegovoj, a ono nečijoj sigurno...
ili
SAMO U TURSKOJ NEKA SI
(nastavak deveti ili dovoljan sam po sebi)
POČETAK PRE POČETKA ONOG BAŠ BAŠ
E pa, ako mislite da se ''pusto tursko'' nije organizovalo, te stoga i najzad desilo – varate se. Kako se dešavalo svima njima iliti nama, skupa, ponaosob i drugačije, sledi da vam se prikaže.
Otpočevši svoje veselo taljiganje kroz sušne dane, otcepljena od svoje celine, grupica najhrabrijih istraživača avanturističkoga duha, skoro kao Boško Buha (bog da mu dušu prosti, al' da se rimuje-rimuje se), uputi se prva da izvidi i prostor raskrči, rešena da odoli svakom iskušenju te i provociranju izdržljivosti. Danju otapana i saunirana, noću duboko zamrzavana i najčešće vožena pejzažima bugarskih predela, što je potvrdilo onu staru '' ako ne znaš kuda - ti ud'ri kroz Bugarsku '', ipak, uprkos svemu, dočeka dugo željeno ''Bujrum komšija''...
Dakle, Nojka Palčić, Dugo-zlatokosi Kuki, Šeki Gejts i naravno, ne Đžej nego Ološ, prvi se upustiše u avanturu ''rahatlokum do smrti, samo nek' se vrti''.
Kako je zatečena situacija, zahvaljujući predusretljivosti i profesionalizmu srpskijeh fudeksovaca, pretila da se opredeli za komfornost koju nudi recepcijska garnitura, a što se ovima nikako ne bi dopalo, već svima poznata spisateljica reši da uzme stvar u svoje ruke i da im zada malo muke.
''Ili će vam život biti cveće ili vas više biti neće!'', prema tome, ''Smeštaj hoću O D M A H S A D, s pogledom na more u svim pravcima i pod svim uglovima, s mogućnošću uskakanja u bazenče u slučaju da mi se tako hoće sa balkon direktno, a ostali detalji će se dogovorimo jer, eto, može mi se. Vaistinu merhaba bujrum!'' .
I bi tako - nego kako...
Brzo prebolevši traume višednevnog gužvanja, ponajviše kroz Bugarsku, naravno, smišljajući raznorazne načine za što udobnije smeštanje onog dela tela po kome se inače jedan od pominjanih potomaka Leptirka vika, te i pronalaženje najpogodnijeg mesta za smeštanje nožnog palca, koji često i nije u vlasništvu onog ko se smešta, neki otplakavši čak i rastanak sa voljenom im napravom kompjuterskoga lika.., smognuše snage da se nasmeju uz blagonaklono:
- ''Tursko - EVE NAS! Ma i da nisi pusto – bićeš!''.
Uzevši u obzir da ništa bez svoje druge polovine nije celina, što je veoma logično priznaćete, preskočićemo dalju razradu uvoda i preći na onu od momenta kad je na okup stala cela četa...
POČETAK ONOG BAŠ BAŠ
PRIPAJANJE DRUGE POLOVINE PRVOJ
I OBRNUTO,
A U SMISLU UPOTPUNJAVANJA CELINE,
KOJA BI U SUPROTNOM BILA, IPAK,
SAMO POLOVINA JER,
''SREDNJI JE PREDNJI AKO ISPRED NJEGA
IMA POZADI''
Dakle, rešena da se pripoji prvopristigloj polovini, dotaljiga se i druga. Naravno, svako sa svojim viđenjima i potajnim željama.
''Joj, a kad ćemo u Adaland?'', nestrpljivo je provlačio Krivonogaš, dok je Saitko stidljivo priželjkivo ''Ma, samo da je dovoljno guz-papira jerbo zbog toga nemam mira''...
Na parove razbroj s'!
S obzirom da konačno behu svi na broju, dalje avanturisanje i skuterisanje je moglo da se nastavi...
Kako je opšte poznato da ''snaga na usta ulazi'', a zna se na šta izlazi, što znamo koga ama ič ne brine jer, zaliha onih odstranjivača tragova ima dovoljno, valjalo je onaj ''rahatlokum'' zameniti mnogo hranljivijim ''pilić do iznemoglosti'', a što i bi.
Pilić na hiljadu i jedan načinić, uz obavezan ''zelen efes naaanooo, može i crni joj nanice''.
Ne znamo šta bi se desilo da se ritual potamanjivanja pomenutih radosti trpeze odnosno astala, dešavao na normu, ali u svakom slučaju ne bismo baš u detalje da ne bi bilo neumesno iako je vrlo mesno.
- ''Jaoj ujna, što je ovde dobro, nemaš pojma!'', razdragano je Njanjavi Saitko dočaravao atmosferu, koja teško da je mogla da se opiše tek tako, pogotovo ako bi se desilo da dotična ujna i nije baš isključivo njegova, ali dobro ujna je ujna, pa makar bila i tuđa. Vrcav k'o što jeste, kao i uvek se trudio da nam svima održi veselo stanje duha.
- ''Alo bre! Ujna!''- u glavi mu je brzinom svetlosti promicala nedoumica kako je uspeo dobiti Ćupriju tako lako i potpuno, kao da je ''došla tiho, nezvana sama'', a osim toga još bila je pozvana mama, a ne ujna.
Ipak, nastavi spontano i samouvereno, kao da zna sa kim priča...
- ''Pile ujnino, ljubi ga ujna kako on misli na mene.., pa kako si iako moj sigurno nisi? Čiji si ti mali?''
- ''E, super sam ujna. Pozdravi sve tamo. (Naravno, u sebi se nadovezao ''ako ikoga znamo, a ne znamo sigurno'')''.
Malo povređen iskrenim smehom ostalih veličanstvenih, samo je setno doskočio, kako samo on ume:
- ''Smejte se vi, a brod odlazi!''.
Moramo priznati da nam je tu na momenat ''otvorio oči i ubrzao misli''...
Kakav bre brod? Čiji brod? Šta je bilo na tom brodu? Da li je možda ujna odlazila istim? Ko li je otplovljavao, a ko doplovljavao? Da li našeg Saitka i pored sve razdraganosti ipak nešto muči?
Zadržavši, svako svoje sumnje za sebe i u sebi, samo se odvažnom Krivonogašu ote setno i bojažljivo:
- ''A kad ćemo u Adaland?''.
E pusto tursko, na gadan pistać si se namerio...
Osim svega već pomenutog, nikako ne smemo zanemariti i visoki nivo sportskoga duha i hlorisanja. Otkrivši fenomen ograđenoga vodenog prostora, svima je bilo jasno da će ga maksimalno koristiti, mada ne možemo reći da je bilo jasno i u čem' je tajna njihovog sporta.
Menjajući načine, tehnike i ostale propratne pojave ovakvog ''nadmetanja'' sa sobom samima, unosili su izvesnu dozu pometnje među, ponekad neme – ponekad nasmejane posmatrače. Izvodeći mnogobrojne sado-mazohističke zahvate i potope, ostavljali su traga što unutar, a ono još više izvan bazenastog blaženstva.
Jedno je sigurno – pravila ovakvih sportskih igara i razonoda, ostaće večita nepoznanica čak i za same učesnike.
Povremeno bi ih, doduše samo na trenutak, kontrolisao dobro poznati glas, sada već iskusnog pregovarača i degustatora:
- ''Nema smisla! 'ajmo se organizovati! Već treći put... E, a kad ćemo u Adaland?''
Dobar kao organizator, mada isuviše mlak i slab na ponude koje su odjekivale sa svih strana, retko da bi odoleo bilo kom pozivu da se efesa:
- ''Kako bre da ga odbijem? Vidi kako me gleda, a i..., kad ćemo više u taj Adaland?''
DAN ''A''
I dođe i taj dan...
Naizgled kao i svaki drugi, ali baš toga dana, koji je za Krivonogaša otpočeo još nekoliko dana ranije, a moglo je i pre...
Nervozno iščekujući prevozno sredstvo, koje je trebalo da ih odveze do dugo priželjkivanog vodenog blaženstva, a koje je i pored sve ljubaznosti i poslovnosti dragih nam komšija, već uveliko kasnilo čak preko nekoliko nedopustivih desetina stotinki, kao da je gubio svaku nadu...
Međutim, kao da je neko u tom trenutku uslišio njegove molitve ili, možda ako ne njegove, a ono molitve vozača, koji bi u suprotnom bio oplavljen, pa i po glavi ako treba.
Prilika spasa u obliku četvorotočkaša koji ne bi ''sikirče'' već nešto malo veće, stade ispred njega i blagonaklono zaječa benzinskim glasom:
- ''Ti mali, krivonogi, ideš li možda do Adalanda?''
- ''Jok ti ideš! Naravno da idem... Čuj, već otiš'o..! Još juče... Vozi komšija! 'Ajde, indi-bindi da ne govorim dvaput''.
I nastade haos širih razmera...
- ''Joj ljudi što je ovo dobro! Ovo mora da je raj! Volim Adaland!'', uzvikivao je najushićeniji i najkrivonogiji Tipošče.
- ''Gumu, gumu mi dajte! Gde su gume pizda li vam (d' izvinete) materina? Odakle svi ovi ljudi, što ih turci ne pobiše onomad...?'', nervirala se dugo suzdržavana Nojka.
- ''Gde si ujna da me vidiš saaaaaada!''.
- ''Gde si ujna da ga vidiš sada? Odo' jaaaaaaaaaaaaa...!'', to prozbori i odmah potom joj se njanjavi glasi izgubi.
- ''Aman, ljudi, čija je ovo noga na meni? Uf, al' je ludo! Joj Šeki, Šeki...’’, promrmlja Ološka između dva nagutavanja, isplivavanja i odmrsivanja raznoraznih koječijih delova anatomnih sklopova.
- ''Saroliiiiiiiinaaa, vidi majke šta ti radi! I ti ćeš to isto samo sutra... A biće da ću i ja jer razjebah leđa, ali nema vezeeeeeeeeeeee!'', uzvikivala je Cojka Mrgudić Ovoga Puta Definitivno Nasmejana.
- ''Ljudi, ovo je bolje od Interneta, majke mi! Osvežava al' ne goji, oji, oji, oji, jiiiiiii... Gde ste trasovci!'', podvriskivao je razulareni Šeki Gejts, definitivno turskoga lika i prilika, obasjan potpuno novim svetlom i, kao ovakav, sasvim nepoznat svima drugima, a i sebi.
Veoma odlučno i, nadasve borbeno jurišajući u osvajanje toboganskih visina i guma za prevoženje pojedinačno, a i grupno, po ko zna koji put pobrali su simpatije svih učesnika, posmatrača, a bogami i foto-okidača.
... A SAD, KAKO SU NEKIMA
I OSTALA SLOVA POČELA DA SE NADOVEZUJU
I
PRIVIĐAJU...
Posebnu pažnju izazvao je spust dragoga nam Krivonogaša, koji je ovoga puta rešio da odmori, ali da isto tako vreme ne gubi, već da nađe kompromisno rešenje, a koje se sadržalo u sledećem:
- ''A što, kada sam već seo i da ne prilegnem malo kada mogu?" i utom, a da još ni ne izgovori do kraja, nestade brzinom metka bez registrovanog kraja, a kamoli početka.
Iza glave, kao da mu je odzvanjao huk raje koja je uzvikivala:
- ''Zabranjeno ležanje! Opasno po spustače, a i po posmatrače još više!''.
No, što bi - bi!
Kao i uvek do sada, ostao je dostojanstven, sebe bodreći:
- ''Sve je u redu. Imaš potpunu kontrolu nad situacijom, iako ne nad brzinom niti sobom!''
Doduše, izraz lica mu je nekako izmicao i vešto izbegavao da se uskladi sa tim što je u sebi govorio, ali već je unapred, veoma promućurno smislio da ubedi ljude kako je, u stvari, samo pozirao za izložbeni foto-pano.
Vešto odavajući utisak kako sam bira putanju kretanja, ovim nimalo naivnim spustom, definitivno je pobrao sve simpatije i uzdahe divljenja, dok su samo oni smeliji bili dovoljno iskreni da priznaju:
- ''Joj, kukala mu majka! E ne bila mu u koži vala!''.
Kad se čitava ova ujdurma ''Pomolimo se za Krivonogaša!'' okončala, samo je dostojanstveno kao i uvek, dobacio:
- ''Trkali se. Ja pobjedio!''.
Svaki dalji komentar bio je suvišan u tom momentu jer je jedan njegov pogled govorio više nego hiljadu reči.
Posle svega ovoga, više nije bilo pravog izazova koji bi tim intenzitetom ledio krv u žilama i andrenalin u svim ostalim delovima tela, a i šire.
Nažalost, moralo se krenuti nazad.
Valjalo je smisliti novi avanturistički spektakl, iako se, naravno, u pozadini čulo čežnjivo:
- ''A kada ćemo opet u Adaland?''
NOĆ POSLE NAPORNOG DANA,
PA ONDA JUTRO...
... PA I SVE OSTALO...
Sledećeg jutra, a što je donekle prethodno veče i bilo najavilo, krenulo je upoređivanje stečenih adalendastih rana i tragova. Te čija je veća, te šarenija, te bolnija...
Bez imalo prepirke, ustanovljeno je da je ipak, ona ne baš vidljiva, ali veoma pamtljiva za našeg Krivonogaša, zaista najjačeg utiska i otiska u psihi hrabroga nam spustaša.
Preteći da od Šest Veličanstvenih postanemo osam Desetkovanih Ćopavaca, a shvativši ozbiljnost situacije, prionuli smo na izbijanje klina klinom iliti celivanje vodenih povreda vodom, no kako.
Foto zapisa ovog segmenta avanturizma nema, iz prostog razloga što neki još nisu stigli da se upišu, odnosno d' izvinete, da se nameste za isti, a što samo ukazuje na činjenicu da ujna ipak neće moći da vidi onoga kome je ujna, iako to u stvari i nije.
Kako se povratak iz ovog ludila zvanog ''Jaoj i jupi-ura bre do zore'' primicao, tako su izvesne promene bile veoma primetne i neizbežne. Srećni jedino što je krstarenje brodom, hvala bogu, prošlo – tužni što će i sve ostalo takođe proći - za sada...
KARDINALNE PROMENE U JELOVNIKU,
'MESTO PILIĆ MALO RIBIĆ,
MONETARNI UDAR NA ĐŽEPIĆ
I KUĆNI BUĐŽETIĆ, IĆ...
U izvesnoj opasnosti da zakokodaču i umesto maljavi postanu pernati, rešiše da više ne bude pilić nego neki ribić, a za šta definitivno postoje izvesni foto argumenti.
Utrošivši dobar deo novčanog uloga na pomenuti preokret u jelovniku i stomacima, samo podstaknuše dežurnog oratora i krivonogog zakerala, da se definitivno ne obuzdava u svom monološkom naboju, pa makar posle toga do sledećeg letovanja ne progovorio, a hoće garantovano.
- ''Jedi, jedi... samo nemoj gladna da mi ostaneš! Ja sam sve to krvavo zaradio, a ti ćeš sve u škrge da pretvoriš! Jedi, jedi, najela se dabogda!'', pa udahnu vazduh k'o riba na suvom, i to ona od petnaest miliona turskijeh lira, te potom nastavi: ''Samo te gledam... Ne misliš da li dete ima šta da ti jede! Počeće peraja da ti rastu, neće te prepoznati, sve ćeš cipele morati da pobacaš....a, i perje da počupaš...kokoško škrgava...''.
- ''Kaži: ptičica! Neka vide kako turčin dere Tiposa majku ti...da ti...!''...
(Svi su bili, u najmanju ruku, zaprepašćeni eleokventnošću i rečitošću dežurnog zvocala, koji je bio nezaustavljiv u nameri da preostali deo boravka, a kasnije i samog puta do one prvob
itne destinacije ''dome, slatki dome'', izkomentariše i proprati javno, a u direktnom prenosu.)Kako je Cojka koji zalogaj gutala, tako bi on ažurno i savesno tiltovao i potom glasno iznosio konačne zbirove pretvorene u sve moguće važeće i odavno nevažeće valute, a kasnije i one pivske, od ''jelen''-a do ''efes''-a i šire.
- ''Za Adaland nemamo, a za ovu zajebanciju može... Uf, samo kad pomislim da će sve to samo proleteti kroz organizam da bi izašlo na drugu stranu, zlo mi dođe. Dobro je da Saitko vodi računa o zalihama odstranjivača i hvala bogu da je to makar đžabe, inače se ne bih mogao naplaćati. Komšija, jedno efes...! More...! Ti vino, a ja pivo. Ma da. Tako mi i treba. Nekom kvalitet - nekom kvantitet! K'o da sam se na boga pistaćima gađao...''.
U ovako strastvenom pristupu direktnog prenosa ožderavanja dotične, a i većine ostalih, odnosno svih ostalih osim oratora, zaista bi bilo suvišno i pre svega, apsolutno hrabro ubacivati se bilo kakvim komentarima i dosetkama.
Do kasno u noć, svako je vredno radio svoje, pripremajući se setno za ono što tek predstoji i čemu se baš i ne raduju...
HEJ HAJ BAŠ NAS BRIGA VOZAMO SE NA TALJIGA,
NA ŽALOST, PREKO NEZAOBILAZNE BUGARSKE PONOVO
I BEZ PIŠANJA, NARAVNO
Histerično se razletevši u trošenje preostalih lirčića koji su odoleli prethodnoj ribljoj večeri, sad već vidno uznemireni činjenicom da ''kad nećeš više pilić, sledi ti ono što nije ruža već ono od puža, a rimuje se sa pilić i završava na 'čić' jer je u deminutivu, naravno'', ipak su se pomirili sa novonastalom situacijom, koja je nalagala:
- Marš napolje iz apartmana. Da ste nam iz oka ispali ne bi vas više trpeli. Jesmo mi vas 500 godina, ali ovo je mnogo duže, il' se makar tako čini...! I drugi put, ponesite sami svoje odstranjivače onoga što na usta ulazi, ali ne obavezno i izlazi. I nemo' slučajno da bacate u toalet išta što prethodno nije pojedeno, pa makar to bila i riba od petnaest miliona turskijeh lira!
Jedva slučajno izbegnuvši neukrcavanje u ono što ''vozi Miško'' samo u ovom slučaju mnogo sporo, za malo da ostadoše još uvek da poziraju, a što nekima, da ne kažemo našem dragom nam Brki Saitoviću i ne bi bila strana pojava.
Iskoristivši maksimalno preostalo vreme do polaska, bez dileme, ali uz izvesnu dozu kajanja i tuge, nastaviše svoje putešestvije, levom rukom kraulirajući, a desnom se hladeći jerbo rashladna naprava iliti klima, naravno, danju ne radi već, logično, to čini samo noću. Naravno, sve to svi prisutni (a skoro i odsutni), imali su prilike da prate zahvaljujući još uvek aktivno angažovanom i neumornom Krivonogašu, bog nek' nam ga poživi.
- ''Pu, sad je našao da kreće! Po najvećoj vrućini! Som! uf kud se podseti... Još i ovo govno što tobož inače hladi i uglavnom besprekorno radi, sad je sasvim slučajno otkazalo, pa neka pomremo. Baš kao one ribe na suvom, pa ko te pita što su petnaest miliona turskijeh lira... Posle samo neka pozovu nekoga, kao što je ova moja da nas dokrajči, pa onda malo tuša i... Mislim mogli bi malo da je uključe da greje, greota da zvrji bez veze. Strašno! Eto, da nisi onoliko hrane sabila u sebe sinoć, odnosno da budem precizniji, da nisi onoliki račun napravila mogao sam kupiti sopstvenu klimu, a ne da se patim k'o poslednji bednik. Ko me i terao da dolazim ovamo...''
Ovakav početak samouvereno je obećavao temperamentan nastavak. Krenulo je nestrpljivo šuškanje ambalaža raznoraznih nervnih zanimacija, uz povremeno, dobronamerno coktanje oratora, a u cilju smirivanja eventualnih bučnih spavača koji bi se olakšavali hrkom dok ih ovaj u tome ne bi omeo.
Taman kako je epizoda ''Ko to tamo peva'' počela da se zahuktava, začula se prva u nizu zvonjava mobilne naprave oratorovog vlasništva, naravno.
- ''Alo. Ujna! Ti li si? A ne, to je onaj drugi mali trebao da kaže....Da tu sam. Kako bre gde? U tri pizde materine, naravno.
Pa u T U R S K O J! U autobusu, aha....Bez klime, aha, jurimo 30 kilometara na sat... Bez dinara, lira ili bilo koje druge valute, a i ono malo što smo imali ova je sabila u svoja creva bez imalo saosećanja i suptilnosti... Sinoć, sinoć. I ja tebi! Bujrum nego šta!''
Vreme je neumitno teklo i skoro da se ništa osim Krivonogaša nije ni dešavalo. Autobus je pretio da se definitivno uparkira jer je bio bliži stajanju nego li kretanju ka željenom cilju.
Povremeno bi se čulo vozačevo brižno: ''Turisti, piša li se nekome!'', nakon kojeg bi usledilo još saosećajnije: ''E baš šteta, još nema stajanja!''. Naprosto je čovek u svakom trenutku bio u toku događaja i dok je Tipos verodostojno prenosio sve što se odvijalo u datom momentu, ovaj bi, isto tako, povremeno upadao sa:
- ''A pušite, pušite, a mene niko ne zove, hehe! Mislite ja sam slep? E pa što ste pišali – pišali ste. Gotovo!''
- ''E dok sam ja vozač, nećete se vi napišati. Uostalom zašto ločete toliko kad je napolju samo 40 stepeni iznad nule. Ali ne brinite, spustićemo je mi na minus čim se smrkne, hehe...!''
- ''Evo nas na bugarskoj granici. Iskoristite priliku da pišate sada jerbo je u samoj Bugarskoj skuplje, a sumnjam da ćemo uopšte i stajati do daljnjeg. Hvala!''.
- ''Alo'', nadoveza se umilni glas Krivonogaša – ''Ne, nije Brka. Vi mora da ste ujak... Evo momenat!''.
- ''Alo! Tata! U Bugarskoj, gde bih bio? 'ajd' pa pozdravi ujnu. Ma koju god i čiju god hoćeš!''
Veoma lako se vrativši na aktuelnu temu koju je valjalo pokriti besprekidnim prenosom, a kako bi i oni udaljeniji sa svojim sedištima bili u toku, nastavio je u svojoj rešenosti da istraje od kraja:
- ''Majstore, mogli bi da stanemo malo, osim ako već ne stojimo! Ne znam, toliko ga gaziš bre da više ne znam šta nam se dešava. Možda letimo, možda stojimo, 'ebem li ga. Kao da smo na trkama bre, uspori malo! Ima bre ovde male dece, a ti ga ne skidaš ispod 40km/h. Imaj srca. Doduše, možda se makar rashladimo kad već ovo govno ne radi ono zbog čega je kupljeno. A možda je ukradeno. Ala si ti jadan čoveče. I dobro, šta sad radiš..? Ma da, boli tebe. Prvo mi ova pojede đžigerice, a da ne kažemo zadnjih šest kirija i, sad me ti dokrajči. Bolje me ostavi peške da idem nego ovo da mi radiš... Šta je sada? Ne mogu da verujem! E ovo je stvarno prevršilo svaku... Šta, a? Stigli smo? Au, kad pre? Naravno, prvo je morao sve stvari da pretumba i razbaca. Ma da, glupo bi bilo da nas tretira kao normalne, civilizovane ljude... Ti ćeš meni da zabraniš da pišam, ne pišao nikad dabogda... Pu...''
Uprkos svim, ne baš sjajnim okolnostima, čitavo ovo truckanje ipak je imalo svojih draži. Mnogi rekordi su oboreni, a bez namere da se takvo nešto desi. Od onoga koliko puta se samo ušlo i izašlo iz autobusa, pa do neobjašnjivog koliko čovek može da izdrži da piša u sebi ili da ne piša uopšte ukoliko, naravno, ne poseduje organ ili, pak, implant - u narodnim krugovima poznat kao bešika.
Šta je bilo sa ujnom, kao i čija je zapravo ono ujna bila, ostaje nepoznanica za sve, osim možda za nju samu jer ona za sigurno zna kome jeste, a kome nije, ali da je brod otplovio – otplovio je, s nadom da će nam jednom, možda, biti razjašnjeno zašto je za Brku Saitovića to imalo tolikog značaja ili, pak, možda baš i nije već je sve samo patetike i utiska radi, a tek da skrene pažnju sa tada aktuelne persone ženskoga roda i određenog statusa u familiji, ako ne već njegovoj, a ono nečijoj sigurno...
Нема коментара:
Постави коментар