СРЕЋНИ СПОЈ ЛЕДА И ВАТРЕ

Jedna lenja misao proteže se, poput istanjenog konopca za sušenje veša, odavde sve do šarmantnih grčkih obala.
Poigravajući se rečima uz zvuke buzukija u vazduhu, pokušaće da se nastani u nekoj priči, dovoljno ozbiljnoj i intrigantnoj za druge, a opet, sasvim dopadljivo neozbiljnoj da se poželi njen nastavak.
Ne toliko iz razloga da se dopadne (mada, što da ne?), koliko da se o tome priča....

Na tek probuđeni grad, prosipa se nebo. Zagrljeni oblaci nad krovovima slute, možda kišu – možda sneg. Prozor se izmiče pod laktovima iščekivanja, otisnuvši se u potragu za novim pejzažima, koje bi valjalo ovekovečiti u slikama sećanja. Lebdeći nad njim u vazduhu, sa čelom na staklu, poželesmo da na njima iscrtamo vitraže nezaborava i ugledamo nešto novo. Svetlucavo. Čisto.

Još jedna zimska zora, likom kao i svaka druga, prikrada se novom danu, željna neke dovoljno primamljive ideje, koja bi da je razbudi, u svom ostvarenju učini posebnom, pamtljivom i, od svih onih već proživljenih, ipak, drugačijom u svom značaju i lepoti.
Razigravši usnula nam čula mamljivim mirisom Verinog čaja, i ovaj put, baš kao da je prvi, u nekom veličanstvenom trenutku preplitanja misli, susrete nas zajednička spoznaja da je umetnost jedini put do savršenstva, te da nam valja istim poći...
Baš ta spoznaja, nadvisi sve ostale, dodavši prave nijanse na portret tek načetog dana, upakovši ga u sasvim drugačije našminkan datum. Izdvojena iz mnoštva, poput onih svetlucavih uličnih lampiona, zatreperi potpuno veličanstvena u svojoj običnosti i lepoti, baš ona – mirišljava, neizbežna, opojna i zavodljiva... Gospođa Umetnost. Sposobna da se iskaže do najsitnijeg detalja a, ostane dovoljno nedorečena da nas namami da je ’’oslušnemo’’ još koji put. Cvrkutavih boja i vrcavih nijansi. Moćna u svojoj zavodljivosti i vešta da ukroti sve do poslednje emocije.

Tako otpoče beskraj. Sazvučje smeha, reči i boja. Oslikavanje duše i, onog iskričavog u oku punom pogleda.
Kao reč kroz rimu, stih kroz pesmu, san kroz javu, počeše kroz nas da se provlače niti zvane želje, kao fetus svih daljih inspiracija, kojima mi nadahnusmo život, i život nadahnu nas. Rešeni da sebe obradujemo upoznavanjem istinske sreće i osmeha i, sada već potpuno samouvereni u toj svojoj rešenosti da istrajemo u svom putu ka savršenstvu.
Tvrdoglavo nepokolebljivi, bez želje da stvaramo istoriju osim, možda, tek postanemo jedan mali, lepuškasti deo nje, nastavismo napred, nestrpljivo hrleći u susret ’’dugom toplom letu’’ koje obećava, obradovani što ima šta da nam zgreje dlanove i uskovitla krv dok se ti prvi zraci ozarenog sunca, stvarno i ne dese.

Bez obzira što nam u jednom trenutku jesen ozbiljno pripreti da zauzme mesto onog tako ’’dugo’’ očekivanog leta, ipak, uspesmo da je preduhitrimo, i konačno privežemo onaj drugi kraj konopca u Stili. Naša brižljivo i sa puno ljubavi negovana želja, najzad porodi sebe u ispunjenju svojih vizija.
Potpuno pripremljeni za ’’ništa nas ne sme iznenaditi’’, izazivali smo, verovatno, izvesnu dozu povremene nedoumice eventualnih posmatrača da smo mi tu na nekim visinsko-kondicionim pripremama, igrama bez granica (što bi i bilo najpribližnije u pomenutom nagađanju), specijalizacijama koje čega već ili, možda, ipak samo turizma radi. A mi smo, u stvari, samo živeli sreću što smo napokon u ’’sada i ovde’’, da stvaramo umetnost i pređemo još jedan korak onog, činilo nam se, tako davno započetog puta.
Otpoče prava ’’borba’’ razigranih četkica, razdraganih boja, ustalasanih emocija... Ideje, jedna na drugu, krenuše se nizati u najfinije ogrlice septembarskog ostvarenja, od kojih svaka zabljesnu beskrajno lepa u razmerama srca.
Maštoviti prikazi svakolikih obličja, pokretoše točak kaleidoskopa kroz mozaike neponovljivih arabeski, vešto i sebično prikrivanih, svaka u svojoj tajnovitosti nastanka.
Nesebični u davanju, bespoštedni u uzimanju, sa željom da ostanemo dostojni ovako divnog, aromatičnog, i svaki ’’prvi put’’ tako drugačije neodoljivog čaja, sagledasmo veliku umetnost u ispijanju istog.

Osvanusmo u trenutku zbog kog je vredelo živeti. Udahnuti punim plućima. Svako za sebe i, u svom svetu. Zajedno, na trenutke nezamislivi, a jedino tako mogući baš ovakvi. Lucidni. Inspirisani. Osmehnuti. Iskreni i plodni.
Dan i noć nastaviše smenjivanja krštena novim datumima i dešavanjima, konačno zasluživši svako svoje posebno ime. Svetlucave iskre želja, pokazaše prolaz sve do neba. Obasjaše put, poverljivo šapućući da ćemo se ponovo sresti u nekoj novoj lepoti i čaroliji. Rukama raširenih ka suncu, prepoznasmo vreme pred nama, koje je računalo na nas i čekalo da bude nadahnuto.
Dok se muzika umetnosti taložila u laticama svuda oko nas, beskrajno dopadljiva vizijama sluha, naprosto smo znali da smo dovoljno sazreli, i da nikako nismo samo prolaznici kroz sve ovo. Naš put do savršenstva, otvorio se pred nama da ga prelazimo - nikada ne pređemo. U tome i bi smo privilegovani da ne spoznamo kraj.
Počastvovani takvom pojavom u našim malim svetovima, znali smo da je moramo opravdati ne bi li je što duže ostali dostojni. Onog trenutka kada nam prvi oblačić čaja izoštri nozdrve i razbudi sva čula, krenuli smo da pronađemo savršenstvo, upoznamo tu otmenu gospođu Umetnost, sa nadom da ćemo joj postati još malo makar bliži i, da će se i njoj taj susret uslikati u neki kitnjasti ram nezaborava i želje da nas opet sretne.

Savršenstvo nismo našli, samo smo mu se približili. Na neki simpatičan način, ta čudesno dragocena, i savršena u svojoj nesavršenosti spoznaja da ćemo sebe bespoštedno trošiti u njegovom večitom traženju, sve nas poradova.

U toj našoj radosti i jesen je prošla.
Otišli su vozovi belih maštanja, naišli su teretnjaci plodonosnih misli sličnih onim s početka, kada su oblaci bili skoro isti kao danas.
Spakovana nostalgija u koferu i malo šarenog sna, suočili su nas sa snagom osmeha koji se suprostavlja usporenom toku krvi.
Jesen je prošla. Neka je. Svaki put to učini.
Život prolazi... još uvek...
To se, svakako, ne sme dešavati bez nas.

Još jednom srećni što smo svedoci svemu ovome, bacamo novčić u fontanu želja da opet budemo.

... još jedan gutljaj i ...

Pre izvesnog vremena, ukazaše mi čast i, poveriše mi prostor ove, skoro priče, ne bi li ga upotpunila i uokvirila adekvatnim tekstom, koji ni ne mora da prati određenu temu ali, valjalo bi da u svom iskazivanju makar nagoveštava da, ipak, negde postoji i želi da bude dotaknuta.
Donekle sputana time, u stvari, bih oslobođena i prepuštena sopstvenoj volji i snazi mašte. Ukroćena samo muzikom srca i zavarana još neotkrivenom prozom koja, ipak, mora da se rimuje i dobro zvuči.
S blagom dozom neverice da je takvo nešto moguće, uzela sam sebi za slobodu da se upustim u ovakvu avanturu, te uplivam u redove potpuno neizvesne i nepredvidive u svom ispisivanju i zavođenju.
Još uvek i još više omamljena svetlucavim notama gospođe Umetnosti, shvatam da sam, na neki način, i sama postala deo nje. Kao da je urimovana ne bi li se dopala, postala neophodna, a sa nepokolebljivim ciljem da se o njoj ljubomorno priča i, pomalo tugaljivo peva. Naprosto, budi želju da je ’’pokrademo’’ i, postanemo jedini njeni roditelji, čineći nas pri tom grešnim, makar samo u pomislima.

Pronađena u lepoti, koja osvaja nijansama više nego li bojama, potpuno opušteno čekajući neminovnu kritiku onih koji čitaju i misle da je to ponekad mnogo teže, spoznajem da sam srećna što je sve dobro ispalo i što sam, apsolutno pokorena inspiracijom, koja je nestrpljivo čekala svoj trenutak kada će moći da se iskaže, sada, kada je sebe konačno oslobodila...

Mogućnost da sam vam, možda, zagolicala maštu, probudila radoznalost do zainteresovanosti, izazvala želju da saznate nesto više i dalje, budi nestrpljivost sledećeg ovakvog obraćanja da, izmili iz čaure zapostavljenosti i približi vam se ne bi li se, ponovo, i u njemu sreli.