петак, 14. март 2008.
БАЈКА
КРАЉЕВ ГАМБИТ
Оживљена у албуму у којем би они који је памте радо да забораве, скоро ближа забораву него ли сећању, отпочиње прича. Допадљива само као бајковита. Тугаљива. Свом болу насмејана по први пут...
Било је то једном давно, баш као што све вредно записа обично и јесте. Сетно наслоњен на прозор прошлости испод којег промичу слике којих изван неких луцидних снова ни нема, један град којем је заувек веран остао само један поток, тврдоглаво спајајући клупе носталгије и лепоте, страсти и мржње, решио је да нам се помало стидљиво повери, измилевши напокон из љуштуре тајновитости и скривеног кајања. Тако решеног, преплавише га речи, обузеше емоције, расточише сећања...
Ни не слутивши шта ће све имати да прича једнога дана, град који још онда беше тако поносан на свој верни поток, затече се у недоумици да ли да се шепури или да се срами. Ипак, настави причу, одлучан да нам се иста допадне не би ли нам загрејала срца било лепотом било презиром. Скоро да му се омаче суза сваки пут када би се дотакао сећања на све оно што се тешко да препричати и дочарати. Правећи се да ништа нисмо приметили, сви ми који смо заборавили или никада нисмо ни памтили, пожелесмо да вратимо времена која су неповратно остала тамо негде, далеко иза нас и свих оних датума који се чине“ вреднији“ памћења и задржавања, како у глави тако и на папиру. Речи наставише да тумарају, тражећи прави пут ка свом исказивању не би ли биле што приступачније свим нашим чулима.
Потпуно несвесна да је уопште и почела, прича се настави...
Ни не слутећи да ће једног дана бити препричавана, отвори врата Љубави, те силне, превртљиве, искрене и лажне. У причи у којој је заувек био и остао веран само њен поток, куњало је и једно топло огњиште нимало имућног, али свега другог богатог дома. Из дана у дан верни поточић је савесно спајао своје клупе, дом је грејало огњиште, а град је био поносан, свестан да му многи други завиде. Баш кад помисли да веће среће нема, онај дом га надвиси у својој радости, разгоревши ватру новом искром, обрадован осмехом женскога детета које у својој скромности није обећавало да ће мамити уздахе а, камоли ући у историју.
Дечачкога лика, наивно закорачивши у животне воде завара све својом појавом. Од обичних смртника до великог Краља А. који нескривено пожеле што и изрече: “ И Ти ћеш служити Краљу! “. Чак и пошто му скренуше пажњу да дете нема лик и косу девојчице, али да то јесте, оста непоколебљив у својој решености да баш тако и буде.
Пут мале девојчице М.А. која тешко да је могла бити замишљена као преображена из пепељуге у принцезу или успаване лепотице у пробуђену, тог тренутка би одређен. Непредвидив и неизвестан чак и Богу али, одређен. Једнима обећање – другима клетва. Казна скоро колико и осуда. Мржња и Љубав које наизменично с два краја горе.
И тако... Живот настави да се одвија скоро исто као и пре. Дан и ноћ продужише своја смењивања крштена новим датумима и дешавањима. А онда, на опште запрепашћење свих, заиста се деси чудо. Чаролија се настави и након поноћи. Успавана лепотица одиста би пробуђена, пепељуга поста и настави да буде принцеза. Дечачки лик преобрази се у стварну лепотицу црних увојака који отпочеше весело чаврљање са остатком света претећи да га освоје, покоре, а можда потпуно поразе. Као већ довољно одраслој да би схватила, те и запамтила, би јој препричан догађај са Краљем А. који се тада учини симпатичан до духовитости.
Прихвативши то не само као своју обавезу већ и аманет, мала М.А. реши да пожури са одрастањем не би ли што пре служила добром Краљу П., сину оног часног који је на такво шта обавеза. Одлучна у својој намери, а сад већ удата за уваженог доктора и добронамерна макар у свом привиду, М.Л. се упути са својим супругом да упозна Краља којем дугује своју оданост и помоћ. И заиста, чим стигоше и испричаше му разлог свога доласка, посташе велики пријатељи. Искрени. Доживотни. Незаменљиви. Макар за Краља.
У сопственој тузи и носталгији за домом који беше и сам давно, невољно напустио, ново пријатељство запали поново искру наде. Обасја му пут. Показа пролаз све до неба. С рукама раширених ка сунцу учини му се опет да је вредно живети. Удисати пуним плућима. Волети и бити вољен. Остављати и бити остављен. Душа му се поново отвори времену које је чекало да буде надахнуто.
Са зида будућности осмехну се сенка светлуцава и неодољива у својој красоти. И он оздрави. Да. Захваљујући овом новом буђењу Краљ оздрави. Растаде се од своје Краљице, али оздрави од сете. Бола. Патње. Оздрави од себе и од болести.
Учини му се да би потпуно излечен...
Веселе и безбрижне године поново почеше да плету своју мрежу свиленкастих нити за њега. Плавичаста нада покори му срце одавно успавано на крилима ништавила. Опет му се смиасао врати речима, а рима песми. Учини му се као да после воде нajбoље вино куша. Утом помисли како се никада више неће вратити самоћи којој је толико дуго био веран. Заслепљен лепотом која стајаше над свим тако узвишена и величанствена, као да васкрсну, поново се роди, заволи подарен му живот након што га је претходно омрзао. Био је срећан. Неизмерно и неописиво срећан.
А онда, малаксао од Љубави и к’о од болести покорен, поново паде на постељу. Немоћан. Поражен. Опет сам. Посве сам. Неопростиво и неповратно заробљен у самоћи свога јада.
Овога пута не би му спаса. Чак је и прелепа М.Л. која му је била одана толике године посустала немоћна ишта да промени. Добри Краљ оста заувек затечен у свом, на жалост, неоствареном, а одувек сањаном сну. Никада више пробуђен јавом која му се чинила подношљивом само уз своју верну пријатељицу која му је немало пута рађала крила не би ли се по ко зна који пут уздигао са дна згажене мисли и пропале емоције. Изневерен од оних што су хтели да га имају, али то никада нису умели. Остављен без ичега више до илузије о животу коју је желео имати као стварну и једину могућу. А никада је није имао. Никада стварно оживео и себи приближио. Лишен дома и завичаја, само са круном пропале Љубави, од свега другог развенчан...Био једном, један Краљ...
Довољно, можда, само за Причу, али не и за Историју.
И заиста се причало. Стидљиво, тихо, с призвуком сете у речима које су покушавале саме себе да издигну изнад туге која је одавно претила да однесе и последњи мирис сећања. Бориле су се са заборавом, а опет, прижељкивале су да дође и спасе част једне Круне.
Баш као што беше живео, усамљен и надасве сам, тако је и отишао. Скоро неприметно, лаганим замахом истих оних крила која му она његова бивша и једина Љубав подари. Она иста која је умела да га у висине вине па, поново, назад у понор пропасти баци. Она која га је волела и кажњавала. Бодрила и клела. Целивала и болешћу хранила. Његова награда и осуда. Вечита чежња и страдање.
Сузе за њим беху углавном у себи проливане, кришом и иза горких осмеха невешто прикриване.
Плакала је и она. Уцвељено и неутешно. Лажним поносом чувана.
Иако тешко рањена, лепота јој оста нетакнута, баш иста као онда давно када се први увојци расуше по њеном младалачком лицу не би ли уоквирили и употпунили оне зелене очи које су умеле једнако да лече и боле. У свој тој патњи, обасја је једва приметном радошћу и ведрином, ново лице. Нове очи и скоро познат поглед.
Из неког прикрајка, наједанпут, освести је шапат који учини да се прошлост скоро измаче пред оним што се пред њом приказа. Добро знана топлина огреја јој груди и избистри видике изван туге и очаја. На трен јој се учини као да је све ово већ видела. Као да се од свега већ једном опростила. Заплакала. Одавно све живо у себи убила...
И не беше погрешила. Као у свакој правој бајци и њу пронађоше очи једног Принца, нескривено показујући колико је само био очаран њеном лепотом и појавом. И то не беше било који Принц, већ рођени брат недавно издахнулог Краља П. Таква случајност била је исувише очигледна да би се на њу гледало као на било шта друго него ли судбину. Оваква ситуација изазва у једнима презир, у другима, пак, завист. Додуше, ретко ко би био спреман да поверује да је такво нешто могуће да се деси и једном, а камоли више пута. Чак и бајке су навикле да такве ствари дођу једном или ниједом.Но, несумњиво, мала М.Л. или беше рођена под срећном звездом или је знала нешто што прети да остане непознато за све осим за њу саму. Неизбежну и фаталну скоро за све који су је познавали. Себичну у Љубави – раскалашну у својим жељама и амбицији.
Неочекивано и на запрепашћење свих у Краљевству, као и изван њега, наче се нова емоција да сатка спону између двоје људи који схватише да су, несумњиво, судбински везани и предодређени да буду заједно. Љубоморна чак и на ваздух који је Принц А. удисао, и овога пута М.Л. оста решена да заведе до краја и истраје у својој намери да, мамећи уздахе, свеједно да ли сете или пожуде, уђе у историју и остане заувек један њен део.
Тако и би....
Потпуно очаран њоме, Принц А. поста сасвим опчињен њеним чарима, а сам себи незамислив без М.Л. у свом животу. Чврсто решен да и он напусти своју породицу и нађе уточиште поред своје нове Љубе, то и учини. Недуго за тим она пође за њега, оставивши свог верног доктора у немилој патњи и болу. Беше то испуњење скоро свих њених снова и маштарија. Сада већ права Принцеза А.М. сину у новом, још јачем светлу свог, најзад, оствареног сна. Уживајући дражи славе, па макар и оне лажне, напросто као да је одувек била Принцеза свога Краљевства. Сурова и беспоштедна у својим жељама.Све више и више освајајући свет који је сама за себе створила, а својом страшћу претила да сахрани. Баш онако као што и претходни одабраник њенога срца, Краљ П. би уништен од стране своје слепе Љубави. Нико није могао ни да помисли да се том новоствореном гнезду чак ни на тренутак приближи, а камоли тек провири у њега. За њега је она, можда, била склониште од кише и самоће, за њу он је засигурно био лука спаса и избављења. Пред Богом који одби да их сједини, те тако буде сведок њихове непромишљености и греха, постојаше заувек вредни презира. Само пред собом самима венчани. Опроста недорасли.Никад благословени нити молитве достојни.
Узалуд је млади Принц А. очекивао макар руку подршке од јединог му живог брата, Принца Т. - никада му не би пружена.
Спреман да се суочи и са тим, скоро сасвим сигурно себи одреди неизбежни пут проклетства и пропасти. Баш као што се једном, не тако давно, десило и оном другом брату, Краљу П., који више немаде снаге да га прати, већ заувек нађе свој мир у успомени коју, само покаткад, тек на трен неко оживи.
Далеко свако од свога и скоро исто тако удаљени једно од другога, беху заварани неким привидом среће која их је обоје уљуљкивала у нема лажна обећања и подвале. Одвојени од својих потомака били су спремни да наставе даље ни не осврћући се на оно што је било. Готово без прошлости иза себе. Без порекла и корена. Без иједне сузе жаљења за изгубљеним. Прокоцканим. У неповрат баченим. Без слике или записа, осим оног у срцу и души који је, као отворена рана, стрпљиво чекао да зарасте и себе залечи.
Свако са својим бременом на грудима заточен у нестрпљењу да га збаци и тиме се развенча и од тог дела изневерене прошлости, који је, ипак, скривен, тиљао у обома. Попут притајеног вулкана. Неупаљеног фитиља. Заборављеног зрнца шибице. Било је само питање дана када ће и ко покренути лавину. Запалити фитиљ. Креснути шибицу. Истовремено их је и тешила и прогонила помисао да ће им време истећи, а да то неће имати ко да учини. Одрекавши се свега Принц А. је скренуо линију длана која се у једној тачки сусретала, готово укрштала с оном коју је некада давно и сам Краљ П. себи зацртао. Просто, као трагедија и анатема једног Краљевстба, једне породице која је само желела да буде достојна Љубави, порекла и, можда, оног верног потока који још увек, помало тугаљиво, спаја оне усамљене клупе жељне нових шетача и пролазника кроз сећања на све оно што је некада волео и сведочио. Искричав баш као и оног дана када се оне зелене очи по први пут отворише, решене још тада да га заувек напусте у потрази за својом срећом и судбином.
Принцеза А.М. била је за Принца А. уједно и лепота и казна. Чинила је да и Живот и Смрт исто љуби.Увукавши се у сваку његову пору, сваки уздисај и трептај, постала му је неопходна као и сам ваздух који дише. Завистан од ње, као од какве опојне магије, скоро да је заборавио своје порекло и корене које је толико дуго чезнуо да почупа, али није могао. Баш као што није могао да врати сат уназад не би ли целу Причу отпочео испочетка. Засигурно би пожелео другачији почетак с надом да би тиме и крај био прихватљивији. Крај који је у случају једног великог Краљевства полако преузимао традицију тужног и нимало бајковитог. Несрећан и немоћан да ишта промени остао је за свагда одан само својој, пред Богом неблагосиљаној, Љубави. Кажу да је био задовољан и срећан али, не задуго. Баш као и његов старији брат, Краљ П., отишао је скоро неприметно, тихо, на свом белом коњу одјахавши у неповрат.Ослабљеног сеца. Истрошеног. Недовршеног.
Принцеза А.М. опет је остала да пати и оплакује. Од свих напуштена. По ко зна који пут развенчана. С омчом зле коби уместо бурме верности. И, питала се како и овога пута наћи смисао? Како се изборити за ма какав циљ који већ није пред њом дремао скоро опипљив, остварен...? Како не прокоцкати већ добијено и повратити што је изгубљено? Остало је да се види и покаже.
Времена је бивало све мање, а проћерданих година све више...
Принц Т. је остао једини од три брата који није подлегао њеним лукавим дражима. Једини који је на време схватио да би га она својом Љубављу пре убила него ли спасла. Пре осудила него ослободила.
Узалуд је саветовао свог млађег брата, Прица А., да не чини лудост и не каља образ. Није вредело. Није могло бити спречено нити промењено. Срце Принца Т. било је обузето болом.који као да га је наједном прожео, одлучивши да га покори и потпуно сломи својом непријатном језом. Слике из детињства и младости обузеле су му мисли и заслепеле очи. Сетио се свега што му је мајка некад говорила. Стигла га је и тешка мора због свог старијег брата, Краља П., који нестаде баш исто као и млађи, Принц А. Сада је он остао сам. Овога пута с осећајем да је остављен и он. Преварен. А, изнад целе ове недовољно бајковите трагедије виорила је једна мала, заједничка нота. Мала, али не и безначајна. Чак напротив...
Та иста, опојнога мириса и музе, што једном давно доби оне очаравајуће увојке решене да освоје свет. И заиста, можда им је сасвим мало недостајало. Нису освојиле свет али, многа срца засигурно јесу. И то освојила до пропасти.
У својој лепоти и шарму била је охола и тврдоглаво упорна. Безобзирна и брижна. Сурова и нежна. Неизмерно вешта у свом завођењу и искусна у прикривању свог правог лица. Бескрупулозна. Најбоља увек само за себе. Неочекивано лоша у размерама срца. Себична. Неумољива. Одвећ навикла да рањава. Оставља и увек остаје.
Принц Т. је због свега тога неизмерно патио.Упућивао је себи многе, речи прекора али, нити једну да нађе опроштаја или разумевања. У његовој души Љубав је рађала Мржњу. Помало се плашио тога али, можда по први пут, није желео на то да утиче. Као да је прижељкивао неки, ма какав, преокрет, који би га поново ослободио и лишио немира који му је у срцу тињао. Та жена, вредна ничег више до можда пар штурих реченица које не би ни биле вредне чула слуха, потпуно је обузимала његове мисли бесом и неприкривеним гнушањем. Пожелео је њој да пати, а себи да се свети. Пожелео је да оде у онај град, до оног потока, не би ли му шапнуо да је једина његова срамота скривена иза, некад, неодољиво враголастих увојака. Да. Све је то пожелео. Све је то призивао својим горким осећањем бола и изиграности. Надасве усамљен. Наједном и сам болестан. Неизмерно тужан и неутешан. С печатом на души који се никада не брише, морао је да настави даље сам. Морао је бити јак да прогута цели преостали залогај живота који је обећавао да ће га увек подсећати и нанова рањавати сећањем Помирен са свим тим, Принц Т. је, ипак, смогао снаге да подигнуте главе прихвати све оно што му је судбина спремила тек да спозна.
И одједном, сетио се да му утехе има. Вратило му се оно старо осећање које га је одувек обузимало када му је најтеже. Поново га је приволела та заводљива визија топлога дома у ком се крио спас његовом немиру. Узаврела милина узбуркала му је крвоток, згрејала дланове до ужарености, вратила осмех уморноме лицу. По први пут, био је сигуран да ће се десити оно што ће му душу избавити и окрепити.
Пробуђен новим јутром као никада пре, ноздрве му запара мирис пролећа и тополе. Омами га и потпуно обузе собом. Пред очима му руке Шумадије исцрташе најдивнија обличја која га чежњиво призваше у своје наручје. Сазвучје кише и неукротивих речи понесе га својом нотом на сва она места за којима је одувек чезнуо и у којима је увек био срећан и испуњен. Као поново рођен, издиже се међу облаке лакога хода и, заједно са њима препусти се пловидби која вештије него најлепша успаванка смирује биће изван свога неспокоја. Тога тренутка знао је да је спашен. Знао је да је све што је болело и душу пекло, напросто престало, потуно покорено јаком жељом и снагом воље.
Да ли је опростио више није ни било важно. Заборавио сигурно никада није, али и то је имало све мање значаја. Повратком у пејзаже у којима беше настао, вратио је срце својој души, а боје животу и песми. Дозволивши да, као некада, опет буде опчињен завичајним чаролијама, сав се преточи у срећу, решен да не дозволи да је ишта оскрнави. Најзад свој. Поново пронађен. Бесмртан. Жив.
Сећање на Принцезу више не би вредно спотицања. Она која је остављала многе, баш као једном давно и онај весели поток, није била достојна да траје изван бајке нити ремети снове јаве. Лажна Принцеза истинскога Краљевства заувек само у успомени оживљена... Просто, као да је само себе саму за Бајку измислила. Покорена сопственим сном, осмехом Пирове победе, све више у заборав утопљена а, са неопростивим бременом греха на грудима.
Oстала је да живи...Од свих, коначно, остављена и она.
Оживљена у албуму у којем би они који је памте радо да забораве, скоро ближа забораву него ли сећању, отпочиње прича. Допадљива само као бајковита. Тугаљива. Свом болу насмејана по први пут...
Било је то једном давно, баш као што све вредно записа обично и јесте. Сетно наслоњен на прозор прошлости испод којег промичу слике којих изван неких луцидних снова ни нема, један град којем је заувек веран остао само један поток, тврдоглаво спајајући клупе носталгије и лепоте, страсти и мржње, решио је да нам се помало стидљиво повери, измилевши напокон из љуштуре тајновитости и скривеног кајања. Тако решеног, преплавише га речи, обузеше емоције, расточише сећања...
Ни не слутивши шта ће све имати да прича једнога дана, град који још онда беше тако поносан на свој верни поток, затече се у недоумици да ли да се шепури или да се срами. Ипак, настави причу, одлучан да нам се иста допадне не би ли нам загрејала срца било лепотом било презиром. Скоро да му се омаче суза сваки пут када би се дотакао сећања на све оно што се тешко да препричати и дочарати. Правећи се да ништа нисмо приметили, сви ми који смо заборавили или никада нисмо ни памтили, пожелесмо да вратимо времена која су неповратно остала тамо негде, далеко иза нас и свих оних датума који се чине“ вреднији“ памћења и задржавања, како у глави тако и на папиру. Речи наставише да тумарају, тражећи прави пут ка свом исказивању не би ли биле што приступачније свим нашим чулима.
Потпуно несвесна да је уопште и почела, прича се настави...
Ни не слутећи да ће једног дана бити препричавана, отвори врата Љубави, те силне, превртљиве, искрене и лажне. У причи у којој је заувек био и остао веран само њен поток, куњало је и једно топло огњиште нимало имућног, али свега другог богатог дома. Из дана у дан верни поточић је савесно спајао своје клупе, дом је грејало огњиште, а град је био поносан, свестан да му многи други завиде. Баш кад помисли да веће среће нема, онај дом га надвиси у својој радости, разгоревши ватру новом искром, обрадован осмехом женскога детета које у својој скромности није обећавало да ће мамити уздахе а, камоли ући у историју.
Дечачкога лика, наивно закорачивши у животне воде завара све својом појавом. Од обичних смртника до великог Краља А. који нескривено пожеле што и изрече: “ И Ти ћеш служити Краљу! “. Чак и пошто му скренуше пажњу да дете нема лик и косу девојчице, али да то јесте, оста непоколебљив у својој решености да баш тако и буде.
Пут мале девојчице М.А. која тешко да је могла бити замишљена као преображена из пепељуге у принцезу или успаване лепотице у пробуђену, тог тренутка би одређен. Непредвидив и неизвестан чак и Богу али, одређен. Једнима обећање – другима клетва. Казна скоро колико и осуда. Мржња и Љубав које наизменично с два краја горе.
И тако... Живот настави да се одвија скоро исто као и пре. Дан и ноћ продужише своја смењивања крштена новим датумима и дешавањима. А онда, на опште запрепашћење свих, заиста се деси чудо. Чаролија се настави и након поноћи. Успавана лепотица одиста би пробуђена, пепељуга поста и настави да буде принцеза. Дечачки лик преобрази се у стварну лепотицу црних увојака који отпочеше весело чаврљање са остатком света претећи да га освоје, покоре, а можда потпуно поразе. Као већ довољно одраслој да би схватила, те и запамтила, би јој препричан догађај са Краљем А. који се тада учини симпатичан до духовитости.
Прихвативши то не само као своју обавезу већ и аманет, мала М.А. реши да пожури са одрастањем не би ли што пре служила добром Краљу П., сину оног часног који је на такво шта обавеза. Одлучна у својој намери, а сад већ удата за уваженог доктора и добронамерна макар у свом привиду, М.Л. се упути са својим супругом да упозна Краља којем дугује своју оданост и помоћ. И заиста, чим стигоше и испричаше му разлог свога доласка, посташе велики пријатељи. Искрени. Доживотни. Незаменљиви. Макар за Краља.
У сопственој тузи и носталгији за домом који беше и сам давно, невољно напустио, ново пријатељство запали поново искру наде. Обасја му пут. Показа пролаз све до неба. С рукама раширених ка сунцу учини му се опет да је вредно живети. Удисати пуним плућима. Волети и бити вољен. Остављати и бити остављен. Душа му се поново отвори времену које је чекало да буде надахнуто.
Са зида будућности осмехну се сенка светлуцава и неодољива у својој красоти. И он оздрави. Да. Захваљујући овом новом буђењу Краљ оздрави. Растаде се од своје Краљице, али оздрави од сете. Бола. Патње. Оздрави од себе и од болести.
Учини му се да би потпуно излечен...
Веселе и безбрижне године поново почеше да плету своју мрежу свиленкастих нити за њега. Плавичаста нада покори му срце одавно успавано на крилима ништавила. Опет му се смиасао врати речима, а рима песми. Учини му се као да после воде нajбoље вино куша. Утом помисли како се никада више неће вратити самоћи којој је толико дуго био веран. Заслепљен лепотом која стајаше над свим тако узвишена и величанствена, као да васкрсну, поново се роди, заволи подарен му живот након што га је претходно омрзао. Био је срећан. Неизмерно и неописиво срећан.
А онда, малаксао од Љубави и к’о од болести покорен, поново паде на постељу. Немоћан. Поражен. Опет сам. Посве сам. Неопростиво и неповратно заробљен у самоћи свога јада.
Овога пута не би му спаса. Чак је и прелепа М.Л. која му је била одана толике године посустала немоћна ишта да промени. Добри Краљ оста заувек затечен у свом, на жалост, неоствареном, а одувек сањаном сну. Никада више пробуђен јавом која му се чинила подношљивом само уз своју верну пријатељицу која му је немало пута рађала крила не би ли се по ко зна који пут уздигао са дна згажене мисли и пропале емоције. Изневерен од оних што су хтели да га имају, али то никада нису умели. Остављен без ичега више до илузије о животу коју је желео имати као стварну и једину могућу. А никада је није имао. Никада стварно оживео и себи приближио. Лишен дома и завичаја, само са круном пропале Љубави, од свега другог развенчан...Био једном, један Краљ...
Довољно, можда, само за Причу, али не и за Историју.
И заиста се причало. Стидљиво, тихо, с призвуком сете у речима које су покушавале саме себе да издигну изнад туге која је одавно претила да однесе и последњи мирис сећања. Бориле су се са заборавом, а опет, прижељкивале су да дође и спасе част једне Круне.
Баш као што беше живео, усамљен и надасве сам, тако је и отишао. Скоро неприметно, лаганим замахом истих оних крила која му она његова бивша и једина Љубав подари. Она иста која је умела да га у висине вине па, поново, назад у понор пропасти баци. Она која га је волела и кажњавала. Бодрила и клела. Целивала и болешћу хранила. Његова награда и осуда. Вечита чежња и страдање.
Сузе за њим беху углавном у себи проливане, кришом и иза горких осмеха невешто прикриване.
Плакала је и она. Уцвељено и неутешно. Лажним поносом чувана.
Иако тешко рањена, лепота јој оста нетакнута, баш иста као онда давно када се први увојци расуше по њеном младалачком лицу не би ли уоквирили и употпунили оне зелене очи које су умеле једнако да лече и боле. У свој тој патњи, обасја је једва приметном радошћу и ведрином, ново лице. Нове очи и скоро познат поглед.
Из неког прикрајка, наједанпут, освести је шапат који учини да се прошлост скоро измаче пред оним што се пред њом приказа. Добро знана топлина огреја јој груди и избистри видике изван туге и очаја. На трен јој се учини као да је све ово већ видела. Као да се од свега већ једном опростила. Заплакала. Одавно све живо у себи убила...
И не беше погрешила. Као у свакој правој бајци и њу пронађоше очи једног Принца, нескривено показујући колико је само био очаран њеном лепотом и појавом. И то не беше било који Принц, већ рођени брат недавно издахнулог Краља П. Таква случајност била је исувише очигледна да би се на њу гледало као на било шта друго него ли судбину. Оваква ситуација изазва у једнима презир, у другима, пак, завист. Додуше, ретко ко би био спреман да поверује да је такво нешто могуће да се деси и једном, а камоли више пута. Чак и бајке су навикле да такве ствари дођу једном или ниједом.Но, несумњиво, мала М.Л. или беше рођена под срећном звездом или је знала нешто што прети да остане непознато за све осим за њу саму. Неизбежну и фаталну скоро за све који су је познавали. Себичну у Љубави – раскалашну у својим жељама и амбицији.
Неочекивано и на запрепашћење свих у Краљевству, као и изван њега, наче се нова емоција да сатка спону између двоје људи који схватише да су, несумњиво, судбински везани и предодређени да буду заједно. Љубоморна чак и на ваздух који је Принц А. удисао, и овога пута М.Л. оста решена да заведе до краја и истраје у својој намери да, мамећи уздахе, свеједно да ли сете или пожуде, уђе у историју и остане заувек један њен део.
Тако и би....
Потпуно очаран њоме, Принц А. поста сасвим опчињен њеним чарима, а сам себи незамислив без М.Л. у свом животу. Чврсто решен да и он напусти своју породицу и нађе уточиште поред своје нове Љубе, то и учини. Недуго за тим она пође за њега, оставивши свог верног доктора у немилој патњи и болу. Беше то испуњење скоро свих њених снова и маштарија. Сада већ права Принцеза А.М. сину у новом, још јачем светлу свог, најзад, оствареног сна. Уживајући дражи славе, па макар и оне лажне, напросто као да је одувек била Принцеза свога Краљевства. Сурова и беспоштедна у својим жељама.Све више и више освајајући свет који је сама за себе створила, а својом страшћу претила да сахрани. Баш онако као што и претходни одабраник њенога срца, Краљ П. би уништен од стране своје слепе Љубави. Нико није могао ни да помисли да се том новоствореном гнезду чак ни на тренутак приближи, а камоли тек провири у њега. За њега је она, можда, била склониште од кише и самоће, за њу он је засигурно био лука спаса и избављења. Пред Богом који одби да их сједини, те тако буде сведок њихове непромишљености и греха, постојаше заувек вредни презира. Само пред собом самима венчани. Опроста недорасли.Никад благословени нити молитве достојни.
Узалуд је млади Принц А. очекивао макар руку подршке од јединог му живог брата, Принца Т. - никада му не би пружена.
Спреман да се суочи и са тим, скоро сасвим сигурно себи одреди неизбежни пут проклетства и пропасти. Баш као што се једном, не тако давно, десило и оном другом брату, Краљу П., који више немаде снаге да га прати, већ заувек нађе свој мир у успомени коју, само покаткад, тек на трен неко оживи.
Далеко свако од свога и скоро исто тако удаљени једно од другога, беху заварани неким привидом среће која их је обоје уљуљкивала у нема лажна обећања и подвале. Одвојени од својих потомака били су спремни да наставе даље ни не осврћући се на оно што је било. Готово без прошлости иза себе. Без порекла и корена. Без иједне сузе жаљења за изгубљеним. Прокоцканим. У неповрат баченим. Без слике или записа, осим оног у срцу и души који је, као отворена рана, стрпљиво чекао да зарасте и себе залечи.
Свако са својим бременом на грудима заточен у нестрпљењу да га збаци и тиме се развенча и од тог дела изневерене прошлости, који је, ипак, скривен, тиљао у обома. Попут притајеног вулкана. Неупаљеног фитиља. Заборављеног зрнца шибице. Било је само питање дана када ће и ко покренути лавину. Запалити фитиљ. Креснути шибицу. Истовремено их је и тешила и прогонила помисао да ће им време истећи, а да то неће имати ко да учини. Одрекавши се свега Принц А. је скренуо линију длана која се у једној тачки сусретала, готово укрштала с оном коју је некада давно и сам Краљ П. себи зацртао. Просто, као трагедија и анатема једног Краљевстба, једне породице која је само желела да буде достојна Љубави, порекла и, можда, оног верног потока који још увек, помало тугаљиво, спаја оне усамљене клупе жељне нових шетача и пролазника кроз сећања на све оно што је некада волео и сведочио. Искричав баш као и оног дана када се оне зелене очи по први пут отворише, решене још тада да га заувек напусте у потрази за својом срећом и судбином.
Принцеза А.М. била је за Принца А. уједно и лепота и казна. Чинила је да и Живот и Смрт исто љуби.Увукавши се у сваку његову пору, сваки уздисај и трептај, постала му је неопходна као и сам ваздух који дише. Завистан од ње, као од какве опојне магије, скоро да је заборавио своје порекло и корене које је толико дуго чезнуо да почупа, али није могао. Баш као што није могао да врати сат уназад не би ли целу Причу отпочео испочетка. Засигурно би пожелео другачији почетак с надом да би тиме и крај био прихватљивији. Крај који је у случају једног великог Краљевства полако преузимао традицију тужног и нимало бајковитог. Несрећан и немоћан да ишта промени остао је за свагда одан само својој, пред Богом неблагосиљаној, Љубави. Кажу да је био задовољан и срећан али, не задуго. Баш као и његов старији брат, Краљ П., отишао је скоро неприметно, тихо, на свом белом коњу одјахавши у неповрат.Ослабљеног сеца. Истрошеног. Недовршеног.
Принцеза А.М. опет је остала да пати и оплакује. Од свих напуштена. По ко зна који пут развенчана. С омчом зле коби уместо бурме верности. И, питала се како и овога пута наћи смисао? Како се изборити за ма какав циљ који већ није пред њом дремао скоро опипљив, остварен...? Како не прокоцкати већ добијено и повратити што је изгубљено? Остало је да се види и покаже.
Времена је бивало све мање, а проћерданих година све више...
Принц Т. је остао једини од три брата који није подлегао њеним лукавим дражима. Једини који је на време схватио да би га она својом Љубављу пре убила него ли спасла. Пре осудила него ослободила.
Узалуд је саветовао свог млађег брата, Прица А., да не чини лудост и не каља образ. Није вредело. Није могло бити спречено нити промењено. Срце Принца Т. било је обузето болом.који као да га је наједном прожео, одлучивши да га покори и потпуно сломи својом непријатном језом. Слике из детињства и младости обузеле су му мисли и заслепеле очи. Сетио се свега што му је мајка некад говорила. Стигла га је и тешка мора због свог старијег брата, Краља П., који нестаде баш исто као и млађи, Принц А. Сада је он остао сам. Овога пута с осећајем да је остављен и он. Преварен. А, изнад целе ове недовољно бајковите трагедије виорила је једна мала, заједничка нота. Мала, али не и безначајна. Чак напротив...
Та иста, опојнога мириса и музе, што једном давно доби оне очаравајуће увојке решене да освоје свет. И заиста, можда им је сасвим мало недостајало. Нису освојиле свет али, многа срца засигурно јесу. И то освојила до пропасти.
У својој лепоти и шарму била је охола и тврдоглаво упорна. Безобзирна и брижна. Сурова и нежна. Неизмерно вешта у свом завођењу и искусна у прикривању свог правог лица. Бескрупулозна. Најбоља увек само за себе. Неочекивано лоша у размерама срца. Себична. Неумољива. Одвећ навикла да рањава. Оставља и увек остаје.
Принц Т. је због свега тога неизмерно патио.Упућивао је себи многе, речи прекора али, нити једну да нађе опроштаја или разумевања. У његовој души Љубав је рађала Мржњу. Помало се плашио тога али, можда по први пут, није желео на то да утиче. Као да је прижељкивао неки, ма какав, преокрет, који би га поново ослободио и лишио немира који му је у срцу тињао. Та жена, вредна ничег више до можда пар штурих реченица које не би ни биле вредне чула слуха, потпуно је обузимала његове мисли бесом и неприкривеним гнушањем. Пожелео је њој да пати, а себи да се свети. Пожелео је да оде у онај град, до оног потока, не би ли му шапнуо да је једина његова срамота скривена иза, некад, неодољиво враголастих увојака. Да. Све је то пожелео. Све је то призивао својим горким осећањем бола и изиграности. Надасве усамљен. Наједном и сам болестан. Неизмерно тужан и неутешан. С печатом на души који се никада не брише, морао је да настави даље сам. Морао је бити јак да прогута цели преостали залогај живота који је обећавао да ће га увек подсећати и нанова рањавати сећањем Помирен са свим тим, Принц Т. је, ипак, смогао снаге да подигнуте главе прихвати све оно што му је судбина спремила тек да спозна.
И одједном, сетио се да му утехе има. Вратило му се оно старо осећање које га је одувек обузимало када му је најтеже. Поново га је приволела та заводљива визија топлога дома у ком се крио спас његовом немиру. Узаврела милина узбуркала му је крвоток, згрејала дланове до ужарености, вратила осмех уморноме лицу. По први пут, био је сигуран да ће се десити оно што ће му душу избавити и окрепити.
Пробуђен новим јутром као никада пре, ноздрве му запара мирис пролећа и тополе. Омами га и потпуно обузе собом. Пред очима му руке Шумадије исцрташе најдивнија обличја која га чежњиво призваше у своје наручје. Сазвучје кише и неукротивих речи понесе га својом нотом на сва она места за којима је одувек чезнуо и у којима је увек био срећан и испуњен. Као поново рођен, издиже се међу облаке лакога хода и, заједно са њима препусти се пловидби која вештије него најлепша успаванка смирује биће изван свога неспокоја. Тога тренутка знао је да је спашен. Знао је да је све што је болело и душу пекло, напросто престало, потуно покорено јаком жељом и снагом воље.
Да ли је опростио више није ни било важно. Заборавио сигурно никада није, али и то је имало све мање значаја. Повратком у пејзаже у којима беше настао, вратио је срце својој души, а боје животу и песми. Дозволивши да, као некада, опет буде опчињен завичајним чаролијама, сав се преточи у срећу, решен да не дозволи да је ишта оскрнави. Најзад свој. Поново пронађен. Бесмртан. Жив.
Сећање на Принцезу више не би вредно спотицања. Она која је остављала многе, баш као једном давно и онај весели поток, није била достојна да траје изван бајке нити ремети снове јаве. Лажна Принцеза истинскога Краљевства заувек само у успомени оживљена... Просто, као да је само себе саму за Бајку измислила. Покорена сопственим сном, осмехом Пирове победе, све више у заборав утопљена а, са неопростивим бременом греха на грудима.
Oстала је да живи...Од свих, коначно, остављена и она.
BIĆE
BIĆE
Teško mi je reći što mi mis'o kleči
što pred ostvarenjem beži svojoj mašti
što u bolu samo srce sebe leči
dok se duša seti k'o i sreći smeši.
Ponekad mi ljubav ravnodušna biva
samo za se stidljivo svoje žice bira,
sećanje mi tada s' mislima razgoreva
biće načas zastalo usred svoga nemira.
Teško mi je reći što mi mis'o kleči
što pred ostvarenjem beži svojoj mašti
što u bolu samo srce sebe leči
dok se duša seti k'o i sreći smeši.
Ponekad mi ljubav ravnodušna biva
samo za se stidljivo svoje žice bira,
sećanje mi tada s' mislima razgoreva
biće načas zastalo usred svoga nemira.
''NEGUJ PESMU, NJOM ĆEŠ SKROTIT' LJUTA TIGRA''
IRONIČNA
Kada prođe život umilnoga glasa,
kad se svrši naša sramna katastrofa,
doć' će drugi neko, tu, na naša mesta,
a mi žalit' zalud zbog minulih sata.
Što volesmo skoro, prizvaće nas tada,
da izmami suzu što se dugo krila,
biće kasno odveć' opet da nas ima,
sećanju će samo ostat' malo toga.
Hrabro ćemo putem nastaviti tada,
pred kojim smo nekad prezali od svega,
zbog straha od ovog što nam sebe pruza,
spoznat' nikad nećemo pravu stazu srca.
I taj drugi neko, zalut'o za nama,
istom će se bolu vinut' k'o mi sada,
i uvek će Ljubav, ta mila i draga,
prva duši biti bez borbe da preda.
Пријавите се на:
Постови (Atom)