Jedna lenja misao proteže se, poput istanjenog konopca za sušenje veša, odavde sve do šarmantnih grčkih obala.
Poigravajući se rečima uz zvuke buzukija u vazduhu, pokušaće da se nastani u nekoj priči, dovoljno ozbiljnoj i intrigantnoj za druge, a opet, sasvim dopadljivo neozbiljnoj da se poželi njen nastavak.
Ne toliko iz razloga da se dopadne (mada, što da ne?), koliko da se o tome priča....
Na tek probuđeni grad, prosipa se nebo. Zagrljeni oblaci nad krovovima slute, možda kišu – možda sneg. Prozor se izmiče pod laktovima iščekivanja, otisnuvši se u potragu za novim pejzažima, koje bi valjalo ovekovečiti u slikama sećanja. Lebdeći nad njim u vazduhu, sa čelom na staklu, poželesmo da na njima iscrtamo vitraže nezaborava i ugledamo nešto novo. Svetlucavo. Čisto.
Još jedna zimska zora, likom kao i svaka druga, prikrada se novom danu, željna neke dovoljno primamljive ideje, koja bi da je razbudi, u svom ostvarenju učini posebnom, pamtljivom i, od svih onih već proživljenih, ipak, drugačijom u svom značaju i lepoti.
Razigravši usnula nam čula mamljivim mirisom Verinog čaja, i ovaj put, baš kao da je prvi, u nekom veličanstvenom trenutku preplitanja misli, susrete nas zajednička spoznaja da je umetnost jedini put do savršenstva, te da nam valja istim poći...
Baš ta spoznaja, nadvisi sve ostale, dodavši prave nijanse na portret tek načetog dana, upakovši ga u sasvim drugačije našminkan datum. Izdvojena iz mnoštva, poput onih svetlucavih uličnih lampiona, zatreperi potpuno veličanstvena u svojoj običnosti i lepoti, baš ona – mirišljava, neizbežna, opojna i zavodljiva... Gospođa Umetnost. Sposobna da se iskaže do najsitnijeg detalja a, ostane dovoljno nedorečena da nas namami da je ’’oslušnemo’’ još koji put. Cvrkutavih boja i vrcavih nijansi. Moćna u svojoj zavodljivosti i vešta da ukroti sve do poslednje emocije.
Tako otpoče beskraj. Sazvučje smeha, reči i boja. Oslikavanje duše i, onog iskričavog u oku punom pogleda.
Kao reč kroz rimu, stih kroz pesmu, san kroz javu, počeše kroz nas da se provlače niti zvane želje, kao fetus svih daljih inspiracija, kojima mi nadahnusmo život, i život nadahnu nas. Rešeni da sebe obradujemo upoznavanjem istinske sreće i osmeha i, sada već potpuno samouvereni u toj svojoj rešenosti da istrajemo u svom putu ka savršenstvu.
Tvrdoglavo nepokolebljivi, bez želje da stvaramo istoriju osim, možda, tek postanemo jedan mali, lepuškasti deo nje, nastavismo napred, nestrpljivo hrleći u susret ’’dugom toplom letu’’ koje obećava, obradovani što ima šta da nam zgreje dlanove i uskovitla krv dok se ti prvi zraci ozarenog sunca, stvarno i ne dese.
Bez obzira što nam u jednom trenutku jesen ozbiljno pripreti da zauzme mesto onog tako ’’dugo’’ očekivanog leta, ipak, uspesmo da je preduhitrimo, i konačno privežemo onaj drugi kraj konopca u Stili. Naša brižljivo i sa puno ljubavi negovana želja, najzad porodi sebe u ispunjenju svojih vizija.
Potpuno pripremljeni za ’’ništa nas ne sme iznenaditi’’, izazivali smo, verovatno, izvesnu dozu povremene nedoumice eventualnih posmatrača da smo mi tu na nekim visinsko-kondicionim pripremama, igrama bez granica (što bi i bilo najpribližnije u pomenutom nagađanju), specijalizacijama koje čega već ili, možda, ipak samo turizma radi. A mi smo, u stvari, samo živeli sreću što smo napokon u ’’sada i ovde’’, da stvaramo umetnost i pređemo još jedan korak onog, činilo nam se, tako davno započetog puta.
Otpoče prava ’’borba’’ razigranih četkica, razdraganih boja, ustalasanih emocija... Ideje, jedna na drugu, krenuše se nizati u najfinije ogrlice septembarskog ostvarenja, od kojih svaka zabljesnu beskrajno lepa u razmerama srca.
Maštoviti prikazi svakolikih obličja, pokretoše točak kaleidoskopa kroz mozaike neponovljivih arabeski, vešto i sebično prikrivanih, svaka u svojoj tajnovitosti nastanka.
Nesebični u davanju, bespoštedni u uzimanju, sa željom da ostanemo dostojni ovako divnog, aromatičnog, i svaki ’’prvi put’’ tako drugačije neodoljivog čaja, sagledasmo veliku umetnost u ispijanju istog.
Osvanusmo u trenutku zbog kog je vredelo živeti. Udahnuti punim plućima. Svako za sebe i, u svom svetu. Zajedno, na trenutke nezamislivi, a jedino tako mogući baš ovakvi. Lucidni. Inspirisani. Osmehnuti. Iskreni i plodni.
Dan i noć nastaviše smenjivanja krštena novim datumima i dešavanjima, konačno zasluživši svako svoje posebno ime. Svetlucave iskre želja, pokazaše prolaz sve do neba. Obasjaše put, poverljivo šapućući da ćemo se ponovo sresti u nekoj novoj lepoti i čaroliji. Rukama raširenih ka suncu, prepoznasmo vreme pred nama, koje je računalo na nas i čekalo da bude nadahnuto.
Dok se muzika umetnosti taložila u laticama svuda oko nas, beskrajno dopadljiva vizijama sluha, naprosto smo znali da smo dovoljno sazreli, i da nikako nismo samo prolaznici kroz sve ovo. Naš put do savršenstva, otvorio se pred nama da ga prelazimo - nikada ne pređemo. U tome i bi smo privilegovani da ne spoznamo kraj.
Počastvovani takvom pojavom u našim malim svetovima, znali smo da je moramo opravdati ne bi li je što duže ostali dostojni. Onog trenutka kada nam prvi oblačić čaja izoštri nozdrve i razbudi sva čula, krenuli smo da pronađemo savršenstvo, upoznamo tu otmenu gospođu Umetnost, sa nadom da ćemo joj postati još malo makar bliži i, da će se i njoj taj susret uslikati u neki kitnjasti ram nezaborava i želje da nas opet sretne.
Savršenstvo nismo našli, samo smo mu se približili. Na neki simpatičan način, ta čudesno dragocena, i savršena u svojoj nesavršenosti spoznaja da ćemo sebe bespoštedno trošiti u njegovom večitom traženju, sve nas poradova.
U toj našoj radosti i jesen je prošla.
Otišli su vozovi belih maštanja, naišli su teretnjaci plodonosnih misli sličnih onim s početka, kada su oblaci bili skoro isti kao danas.
Spakovana nostalgija u koferu i malo šarenog sna, suočili su nas sa snagom osmeha koji se suprostavlja usporenom toku krvi.
Jesen je prošla. Neka je. Svaki put to učini.
Život prolazi... još uvek...
To se, svakako, ne sme dešavati bez nas.
Još jednom srećni što smo svedoci svemu ovome, bacamo novčić u fontanu želja da opet budemo.
... još jedan gutljaj i ...
Pre izvesnog vremena, ukazaše mi čast i, poveriše mi prostor ove, skoro priče, ne bi li ga upotpunila i uokvirila adekvatnim tekstom, koji ni ne mora da prati određenu temu ali, valjalo bi da u svom iskazivanju makar nagoveštava da, ipak, negde postoji i želi da bude dotaknuta.
Donekle sputana time, u stvari, bih oslobođena i prepuštena sopstvenoj volji i snazi mašte. Ukroćena samo muzikom srca i zavarana još neotkrivenom prozom koja, ipak, mora da se rimuje i dobro zvuči.
S blagom dozom neverice da je takvo nešto moguće, uzela sam sebi za slobodu da se upustim u ovakvu avanturu, te uplivam u redove potpuno neizvesne i nepredvidive u svom ispisivanju i zavođenju.
Još uvek i još više omamljena svetlucavim notama gospođe Umetnosti, shvatam da sam, na neki način, i sama postala deo nje. Kao da je urimovana ne bi li se dopala, postala neophodna, a sa nepokolebljivim ciljem da se o njoj ljubomorno priča i, pomalo tugaljivo peva. Naprosto, budi želju da je ’’pokrademo’’ i, postanemo jedini njeni roditelji, čineći nas pri tom grešnim, makar samo u pomislima.
Pronađena u lepoti, koja osvaja nijansama više nego li bojama, potpuno opušteno čekajući neminovnu kritiku onih koji čitaju i misle da je to ponekad mnogo teže, spoznajem da sam srećna što je sve dobro ispalo i što sam, apsolutno pokorena inspiracijom, koja je nestrpljivo čekala svoj trenutak kada će moći da se iskaže, sada, kada je sebe konačno oslobodila...
Mogućnost da sam vam, možda, zagolicala maštu, probudila radoznalost do zainteresovanosti, izazvala želju da saznate nesto više i dalje, budi nestrpljivost sledećeg ovakvog obraćanja da, izmili iz čaure zapostavljenosti i približi vam se ne bi li se, ponovo, i u njemu sreli.
среда, 2. април 2008.
понедељак, 17. март 2008.
петак, 14. март 2008.
БАЈКА
КРАЉЕВ ГАМБИТ
Оживљена у албуму у којем би они који је памте радо да забораве, скоро ближа забораву него ли сећању, отпочиње прича. Допадљива само као бајковита. Тугаљива. Свом болу насмејана по први пут...
Било је то једном давно, баш као што све вредно записа обично и јесте. Сетно наслоњен на прозор прошлости испод којег промичу слике којих изван неких луцидних снова ни нема, један град којем је заувек веран остао само један поток, тврдоглаво спајајући клупе носталгије и лепоте, страсти и мржње, решио је да нам се помало стидљиво повери, измилевши напокон из љуштуре тајновитости и скривеног кајања. Тако решеног, преплавише га речи, обузеше емоције, расточише сећања...
Ни не слутивши шта ће све имати да прича једнога дана, град који још онда беше тако поносан на свој верни поток, затече се у недоумици да ли да се шепури или да се срами. Ипак, настави причу, одлучан да нам се иста допадне не би ли нам загрејала срца било лепотом било презиром. Скоро да му се омаче суза сваки пут када би се дотакао сећања на све оно што се тешко да препричати и дочарати. Правећи се да ништа нисмо приметили, сви ми који смо заборавили или никада нисмо ни памтили, пожелесмо да вратимо времена која су неповратно остала тамо негде, далеко иза нас и свих оних датума који се чине“ вреднији“ памћења и задржавања, како у глави тако и на папиру. Речи наставише да тумарају, тражећи прави пут ка свом исказивању не би ли биле што приступачније свим нашим чулима.
Потпуно несвесна да је уопште и почела, прича се настави...
Ни не слутећи да ће једног дана бити препричавана, отвори врата Љубави, те силне, превртљиве, искрене и лажне. У причи у којој је заувек био и остао веран само њен поток, куњало је и једно топло огњиште нимало имућног, али свега другог богатог дома. Из дана у дан верни поточић је савесно спајао своје клупе, дом је грејало огњиште, а град је био поносан, свестан да му многи други завиде. Баш кад помисли да веће среће нема, онај дом га надвиси у својој радости, разгоревши ватру новом искром, обрадован осмехом женскога детета које у својој скромности није обећавало да ће мамити уздахе а, камоли ући у историју.
Дечачкога лика, наивно закорачивши у животне воде завара све својом појавом. Од обичних смртника до великог Краља А. који нескривено пожеле што и изрече: “ И Ти ћеш служити Краљу! “. Чак и пошто му скренуше пажњу да дете нема лик и косу девојчице, али да то јесте, оста непоколебљив у својој решености да баш тако и буде.
Пут мале девојчице М.А. која тешко да је могла бити замишљена као преображена из пепељуге у принцезу или успаване лепотице у пробуђену, тог тренутка би одређен. Непредвидив и неизвестан чак и Богу али, одређен. Једнима обећање – другима клетва. Казна скоро колико и осуда. Мржња и Љубав које наизменично с два краја горе.
И тако... Живот настави да се одвија скоро исто као и пре. Дан и ноћ продужише своја смењивања крштена новим датумима и дешавањима. А онда, на опште запрепашћење свих, заиста се деси чудо. Чаролија се настави и након поноћи. Успавана лепотица одиста би пробуђена, пепељуга поста и настави да буде принцеза. Дечачки лик преобрази се у стварну лепотицу црних увојака који отпочеше весело чаврљање са остатком света претећи да га освоје, покоре, а можда потпуно поразе. Као већ довољно одраслој да би схватила, те и запамтила, би јој препричан догађај са Краљем А. који се тада учини симпатичан до духовитости.
Прихвативши то не само као своју обавезу већ и аманет, мала М.А. реши да пожури са одрастањем не би ли што пре служила добром Краљу П., сину оног часног који је на такво шта обавеза. Одлучна у својој намери, а сад већ удата за уваженог доктора и добронамерна макар у свом привиду, М.Л. се упути са својим супругом да упозна Краља којем дугује своју оданост и помоћ. И заиста, чим стигоше и испричаше му разлог свога доласка, посташе велики пријатељи. Искрени. Доживотни. Незаменљиви. Макар за Краља.
У сопственој тузи и носталгији за домом који беше и сам давно, невољно напустио, ново пријатељство запали поново искру наде. Обасја му пут. Показа пролаз све до неба. С рукама раширених ка сунцу учини му се опет да је вредно живети. Удисати пуним плућима. Волети и бити вољен. Остављати и бити остављен. Душа му се поново отвори времену које је чекало да буде надахнуто.
Са зида будућности осмехну се сенка светлуцава и неодољива у својој красоти. И он оздрави. Да. Захваљујући овом новом буђењу Краљ оздрави. Растаде се од своје Краљице, али оздрави од сете. Бола. Патње. Оздрави од себе и од болести.
Учини му се да би потпуно излечен...
Веселе и безбрижне године поново почеше да плету своју мрежу свиленкастих нити за њега. Плавичаста нада покори му срце одавно успавано на крилима ништавила. Опет му се смиасао врати речима, а рима песми. Учини му се као да после воде нajбoље вино куша. Утом помисли како се никада више неће вратити самоћи којој је толико дуго био веран. Заслепљен лепотом која стајаше над свим тако узвишена и величанствена, као да васкрсну, поново се роди, заволи подарен му живот након што га је претходно омрзао. Био је срећан. Неизмерно и неописиво срећан.
А онда, малаксао од Љубави и к’о од болести покорен, поново паде на постељу. Немоћан. Поражен. Опет сам. Посве сам. Неопростиво и неповратно заробљен у самоћи свога јада.
Овога пута не би му спаса. Чак је и прелепа М.Л. која му је била одана толике године посустала немоћна ишта да промени. Добри Краљ оста заувек затечен у свом, на жалост, неоствареном, а одувек сањаном сну. Никада више пробуђен јавом која му се чинила подношљивом само уз своју верну пријатељицу која му је немало пута рађала крила не би ли се по ко зна који пут уздигао са дна згажене мисли и пропале емоције. Изневерен од оних што су хтели да га имају, али то никада нису умели. Остављен без ичега више до илузије о животу коју је желео имати као стварну и једину могућу. А никада је није имао. Никада стварно оживео и себи приближио. Лишен дома и завичаја, само са круном пропале Љубави, од свега другог развенчан...Био једном, један Краљ...
Довољно, можда, само за Причу, али не и за Историју.
И заиста се причало. Стидљиво, тихо, с призвуком сете у речима које су покушавале саме себе да издигну изнад туге која је одавно претила да однесе и последњи мирис сећања. Бориле су се са заборавом, а опет, прижељкивале су да дође и спасе част једне Круне.
Баш као што беше живео, усамљен и надасве сам, тако је и отишао. Скоро неприметно, лаганим замахом истих оних крила која му она његова бивша и једина Љубав подари. Она иста која је умела да га у висине вине па, поново, назад у понор пропасти баци. Она која га је волела и кажњавала. Бодрила и клела. Целивала и болешћу хранила. Његова награда и осуда. Вечита чежња и страдање.
Сузе за њим беху углавном у себи проливане, кришом и иза горких осмеха невешто прикриване.
Плакала је и она. Уцвељено и неутешно. Лажним поносом чувана.
Иако тешко рањена, лепота јој оста нетакнута, баш иста као онда давно када се први увојци расуше по њеном младалачком лицу не би ли уоквирили и употпунили оне зелене очи које су умеле једнако да лече и боле. У свој тој патњи, обасја је једва приметном радошћу и ведрином, ново лице. Нове очи и скоро познат поглед.
Из неког прикрајка, наједанпут, освести је шапат који учини да се прошлост скоро измаче пред оним што се пред њом приказа. Добро знана топлина огреја јој груди и избистри видике изван туге и очаја. На трен јој се учини као да је све ово већ видела. Као да се од свега већ једном опростила. Заплакала. Одавно све живо у себи убила...
И не беше погрешила. Као у свакој правој бајци и њу пронађоше очи једног Принца, нескривено показујући колико је само био очаран њеном лепотом и појавом. И то не беше било који Принц, већ рођени брат недавно издахнулог Краља П. Таква случајност била је исувише очигледна да би се на њу гледало као на било шта друго него ли судбину. Оваква ситуација изазва у једнима презир, у другима, пак, завист. Додуше, ретко ко би био спреман да поверује да је такво нешто могуће да се деси и једном, а камоли више пута. Чак и бајке су навикле да такве ствари дођу једном или ниједом.Но, несумњиво, мала М.Л. или беше рођена под срећном звездом или је знала нешто што прети да остане непознато за све осим за њу саму. Неизбежну и фаталну скоро за све који су је познавали. Себичну у Љубави – раскалашну у својим жељама и амбицији.
Неочекивано и на запрепашћење свих у Краљевству, као и изван њега, наче се нова емоција да сатка спону између двоје људи који схватише да су, несумњиво, судбински везани и предодређени да буду заједно. Љубоморна чак и на ваздух који је Принц А. удисао, и овога пута М.Л. оста решена да заведе до краја и истраје у својој намери да, мамећи уздахе, свеједно да ли сете или пожуде, уђе у историју и остане заувек један њен део.
Тако и би....
Потпуно очаран њоме, Принц А. поста сасвим опчињен њеним чарима, а сам себи незамислив без М.Л. у свом животу. Чврсто решен да и он напусти своју породицу и нађе уточиште поред своје нове Љубе, то и учини. Недуго за тим она пође за њега, оставивши свог верног доктора у немилој патњи и болу. Беше то испуњење скоро свих њених снова и маштарија. Сада већ права Принцеза А.М. сину у новом, још јачем светлу свог, најзад, оствареног сна. Уживајући дражи славе, па макар и оне лажне, напросто као да је одувек била Принцеза свога Краљевства. Сурова и беспоштедна у својим жељама.Све више и више освајајући свет који је сама за себе створила, а својом страшћу претила да сахрани. Баш онако као што и претходни одабраник њенога срца, Краљ П. би уништен од стране своје слепе Љубави. Нико није могао ни да помисли да се том новоствореном гнезду чак ни на тренутак приближи, а камоли тек провири у њега. За њега је она, можда, била склониште од кише и самоће, за њу он је засигурно био лука спаса и избављења. Пред Богом који одби да их сједини, те тако буде сведок њихове непромишљености и греха, постојаше заувек вредни презира. Само пред собом самима венчани. Опроста недорасли.Никад благословени нити молитве достојни.
Узалуд је млади Принц А. очекивао макар руку подршке од јединог му живог брата, Принца Т. - никада му не би пружена.
Спреман да се суочи и са тим, скоро сасвим сигурно себи одреди неизбежни пут проклетства и пропасти. Баш као што се једном, не тако давно, десило и оном другом брату, Краљу П., који више немаде снаге да га прати, већ заувек нађе свој мир у успомени коју, само покаткад, тек на трен неко оживи.
Далеко свако од свога и скоро исто тако удаљени једно од другога, беху заварани неким привидом среће која их је обоје уљуљкивала у нема лажна обећања и подвале. Одвојени од својих потомака били су спремни да наставе даље ни не осврћући се на оно што је било. Готово без прошлости иза себе. Без порекла и корена. Без иједне сузе жаљења за изгубљеним. Прокоцканим. У неповрат баченим. Без слике или записа, осим оног у срцу и души који је, као отворена рана, стрпљиво чекао да зарасте и себе залечи.
Свако са својим бременом на грудима заточен у нестрпљењу да га збаци и тиме се развенча и од тог дела изневерене прошлости, који је, ипак, скривен, тиљао у обома. Попут притајеног вулкана. Неупаљеног фитиља. Заборављеног зрнца шибице. Било је само питање дана када ће и ко покренути лавину. Запалити фитиљ. Креснути шибицу. Истовремено их је и тешила и прогонила помисао да ће им време истећи, а да то неће имати ко да учини. Одрекавши се свега Принц А. је скренуо линију длана која се у једној тачки сусретала, готово укрштала с оном коју је некада давно и сам Краљ П. себи зацртао. Просто, као трагедија и анатема једног Краљевстба, једне породице која је само желела да буде достојна Љубави, порекла и, можда, оног верног потока који још увек, помало тугаљиво, спаја оне усамљене клупе жељне нових шетача и пролазника кроз сећања на све оно што је некада волео и сведочио. Искричав баш као и оног дана када се оне зелене очи по први пут отворише, решене још тада да га заувек напусте у потрази за својом срећом и судбином.
Принцеза А.М. била је за Принца А. уједно и лепота и казна. Чинила је да и Живот и Смрт исто љуби.Увукавши се у сваку његову пору, сваки уздисај и трептај, постала му је неопходна као и сам ваздух који дише. Завистан од ње, као од какве опојне магије, скоро да је заборавио своје порекло и корене које је толико дуго чезнуо да почупа, али није могао. Баш као што није могао да врати сат уназад не би ли целу Причу отпочео испочетка. Засигурно би пожелео другачији почетак с надом да би тиме и крај био прихватљивији. Крај који је у случају једног великог Краљевства полако преузимао традицију тужног и нимало бајковитог. Несрећан и немоћан да ишта промени остао је за свагда одан само својој, пред Богом неблагосиљаној, Љубави. Кажу да је био задовољан и срећан али, не задуго. Баш као и његов старији брат, Краљ П., отишао је скоро неприметно, тихо, на свом белом коњу одјахавши у неповрат.Ослабљеног сеца. Истрошеног. Недовршеног.
Принцеза А.М. опет је остала да пати и оплакује. Од свих напуштена. По ко зна који пут развенчана. С омчом зле коби уместо бурме верности. И, питала се како и овога пута наћи смисао? Како се изборити за ма какав циљ који већ није пред њом дремао скоро опипљив, остварен...? Како не прокоцкати већ добијено и повратити што је изгубљено? Остало је да се види и покаже.
Времена је бивало све мање, а проћерданих година све више...
Принц Т. је остао једини од три брата који није подлегао њеним лукавим дражима. Једини који је на време схватио да би га она својом Љубављу пре убила него ли спасла. Пре осудила него ослободила.
Узалуд је саветовао свог млађег брата, Прица А., да не чини лудост и не каља образ. Није вредело. Није могло бити спречено нити промењено. Срце Принца Т. било је обузето болом.који као да га је наједном прожео, одлучивши да га покори и потпуно сломи својом непријатном језом. Слике из детињства и младости обузеле су му мисли и заслепеле очи. Сетио се свега што му је мајка некад говорила. Стигла га је и тешка мора због свог старијег брата, Краља П., који нестаде баш исто као и млађи, Принц А. Сада је он остао сам. Овога пута с осећајем да је остављен и он. Преварен. А, изнад целе ове недовољно бајковите трагедије виорила је једна мала, заједничка нота. Мала, али не и безначајна. Чак напротив...
Та иста, опојнога мириса и музе, што једном давно доби оне очаравајуће увојке решене да освоје свет. И заиста, можда им је сасвим мало недостајало. Нису освојиле свет али, многа срца засигурно јесу. И то освојила до пропасти.
У својој лепоти и шарму била је охола и тврдоглаво упорна. Безобзирна и брижна. Сурова и нежна. Неизмерно вешта у свом завођењу и искусна у прикривању свог правог лица. Бескрупулозна. Најбоља увек само за себе. Неочекивано лоша у размерама срца. Себична. Неумољива. Одвећ навикла да рањава. Оставља и увек остаје.
Принц Т. је због свега тога неизмерно патио.Упућивао је себи многе, речи прекора али, нити једну да нађе опроштаја или разумевања. У његовој души Љубав је рађала Мржњу. Помало се плашио тога али, можда по први пут, није желео на то да утиче. Као да је прижељкивао неки, ма какав, преокрет, који би га поново ослободио и лишио немира који му је у срцу тињао. Та жена, вредна ничег више до можда пар штурих реченица које не би ни биле вредне чула слуха, потпуно је обузимала његове мисли бесом и неприкривеним гнушањем. Пожелео је њој да пати, а себи да се свети. Пожелео је да оде у онај град, до оног потока, не би ли му шапнуо да је једина његова срамота скривена иза, некад, неодољиво враголастих увојака. Да. Све је то пожелео. Све је то призивао својим горким осећањем бола и изиграности. Надасве усамљен. Наједном и сам болестан. Неизмерно тужан и неутешан. С печатом на души који се никада не брише, морао је да настави даље сам. Морао је бити јак да прогута цели преостали залогај живота који је обећавао да ће га увек подсећати и нанова рањавати сећањем Помирен са свим тим, Принц Т. је, ипак, смогао снаге да подигнуте главе прихвати све оно што му је судбина спремила тек да спозна.
И одједном, сетио се да му утехе има. Вратило му се оно старо осећање које га је одувек обузимало када му је најтеже. Поново га је приволела та заводљива визија топлога дома у ком се крио спас његовом немиру. Узаврела милина узбуркала му је крвоток, згрејала дланове до ужарености, вратила осмех уморноме лицу. По први пут, био је сигуран да ће се десити оно што ће му душу избавити и окрепити.
Пробуђен новим јутром као никада пре, ноздрве му запара мирис пролећа и тополе. Омами га и потпуно обузе собом. Пред очима му руке Шумадије исцрташе најдивнија обличја која га чежњиво призваше у своје наручје. Сазвучје кише и неукротивих речи понесе га својом нотом на сва она места за којима је одувек чезнуо и у којима је увек био срећан и испуњен. Као поново рођен, издиже се међу облаке лакога хода и, заједно са њима препусти се пловидби која вештије него најлепша успаванка смирује биће изван свога неспокоја. Тога тренутка знао је да је спашен. Знао је да је све што је болело и душу пекло, напросто престало, потуно покорено јаком жељом и снагом воље.
Да ли је опростио више није ни било важно. Заборавио сигурно никада није, али и то је имало све мање значаја. Повратком у пејзаже у којима беше настао, вратио је срце својој души, а боје животу и песми. Дозволивши да, као некада, опет буде опчињен завичајним чаролијама, сав се преточи у срећу, решен да не дозволи да је ишта оскрнави. Најзад свој. Поново пронађен. Бесмртан. Жив.
Сећање на Принцезу више не би вредно спотицања. Она која је остављала многе, баш као једном давно и онај весели поток, није била достојна да траје изван бајке нити ремети снове јаве. Лажна Принцеза истинскога Краљевства заувек само у успомени оживљена... Просто, као да је само себе саму за Бајку измислила. Покорена сопственим сном, осмехом Пирове победе, све више у заборав утопљена а, са неопростивим бременом греха на грудима.
Oстала је да живи...Од свих, коначно, остављена и она.
Оживљена у албуму у којем би они који је памте радо да забораве, скоро ближа забораву него ли сећању, отпочиње прича. Допадљива само као бајковита. Тугаљива. Свом болу насмејана по први пут...
Било је то једном давно, баш као што све вредно записа обично и јесте. Сетно наслоњен на прозор прошлости испод којег промичу слике којих изван неких луцидних снова ни нема, један град којем је заувек веран остао само један поток, тврдоглаво спајајући клупе носталгије и лепоте, страсти и мржње, решио је да нам се помало стидљиво повери, измилевши напокон из љуштуре тајновитости и скривеног кајања. Тако решеног, преплавише га речи, обузеше емоције, расточише сећања...
Ни не слутивши шта ће све имати да прича једнога дана, град који још онда беше тако поносан на свој верни поток, затече се у недоумици да ли да се шепури или да се срами. Ипак, настави причу, одлучан да нам се иста допадне не би ли нам загрејала срца било лепотом било презиром. Скоро да му се омаче суза сваки пут када би се дотакао сећања на све оно што се тешко да препричати и дочарати. Правећи се да ништа нисмо приметили, сви ми који смо заборавили или никада нисмо ни памтили, пожелесмо да вратимо времена која су неповратно остала тамо негде, далеко иза нас и свих оних датума који се чине“ вреднији“ памћења и задржавања, како у глави тако и на папиру. Речи наставише да тумарају, тражећи прави пут ка свом исказивању не би ли биле што приступачније свим нашим чулима.
Потпуно несвесна да је уопште и почела, прича се настави...
Ни не слутећи да ће једног дана бити препричавана, отвори врата Љубави, те силне, превртљиве, искрене и лажне. У причи у којој је заувек био и остао веран само њен поток, куњало је и једно топло огњиште нимало имућног, али свега другог богатог дома. Из дана у дан верни поточић је савесно спајао своје клупе, дом је грејало огњиште, а град је био поносан, свестан да му многи други завиде. Баш кад помисли да веће среће нема, онај дом га надвиси у својој радости, разгоревши ватру новом искром, обрадован осмехом женскога детета које у својој скромности није обећавало да ће мамити уздахе а, камоли ући у историју.
Дечачкога лика, наивно закорачивши у животне воде завара све својом појавом. Од обичних смртника до великог Краља А. који нескривено пожеле што и изрече: “ И Ти ћеш служити Краљу! “. Чак и пошто му скренуше пажњу да дете нема лик и косу девојчице, али да то јесте, оста непоколебљив у својој решености да баш тако и буде.
Пут мале девојчице М.А. која тешко да је могла бити замишљена као преображена из пепељуге у принцезу или успаване лепотице у пробуђену, тог тренутка би одређен. Непредвидив и неизвестан чак и Богу али, одређен. Једнима обећање – другима клетва. Казна скоро колико и осуда. Мржња и Љубав које наизменично с два краја горе.
И тако... Живот настави да се одвија скоро исто као и пре. Дан и ноћ продужише своја смењивања крштена новим датумима и дешавањима. А онда, на опште запрепашћење свих, заиста се деси чудо. Чаролија се настави и након поноћи. Успавана лепотица одиста би пробуђена, пепељуга поста и настави да буде принцеза. Дечачки лик преобрази се у стварну лепотицу црних увојака који отпочеше весело чаврљање са остатком света претећи да га освоје, покоре, а можда потпуно поразе. Као већ довољно одраслој да би схватила, те и запамтила, би јој препричан догађај са Краљем А. који се тада учини симпатичан до духовитости.
Прихвативши то не само као своју обавезу већ и аманет, мала М.А. реши да пожури са одрастањем не би ли што пре служила добром Краљу П., сину оног часног који је на такво шта обавеза. Одлучна у својој намери, а сад већ удата за уваженог доктора и добронамерна макар у свом привиду, М.Л. се упути са својим супругом да упозна Краља којем дугује своју оданост и помоћ. И заиста, чим стигоше и испричаше му разлог свога доласка, посташе велики пријатељи. Искрени. Доживотни. Незаменљиви. Макар за Краља.
У сопственој тузи и носталгији за домом који беше и сам давно, невољно напустио, ново пријатељство запали поново искру наде. Обасја му пут. Показа пролаз све до неба. С рукама раширених ка сунцу учини му се опет да је вредно живети. Удисати пуним плућима. Волети и бити вољен. Остављати и бити остављен. Душа му се поново отвори времену које је чекало да буде надахнуто.
Са зида будућности осмехну се сенка светлуцава и неодољива у својој красоти. И он оздрави. Да. Захваљујући овом новом буђењу Краљ оздрави. Растаде се од своје Краљице, али оздрави од сете. Бола. Патње. Оздрави од себе и од болести.
Учини му се да би потпуно излечен...
Веселе и безбрижне године поново почеше да плету своју мрежу свиленкастих нити за њега. Плавичаста нада покори му срце одавно успавано на крилима ништавила. Опет му се смиасао врати речима, а рима песми. Учини му се као да после воде нajбoље вино куша. Утом помисли како се никада више неће вратити самоћи којој је толико дуго био веран. Заслепљен лепотом која стајаше над свим тако узвишена и величанствена, као да васкрсну, поново се роди, заволи подарен му живот након што га је претходно омрзао. Био је срећан. Неизмерно и неописиво срећан.
А онда, малаксао од Љубави и к’о од болести покорен, поново паде на постељу. Немоћан. Поражен. Опет сам. Посве сам. Неопростиво и неповратно заробљен у самоћи свога јада.
Овога пута не би му спаса. Чак је и прелепа М.Л. која му је била одана толике године посустала немоћна ишта да промени. Добри Краљ оста заувек затечен у свом, на жалост, неоствареном, а одувек сањаном сну. Никада више пробуђен јавом која му се чинила подношљивом само уз своју верну пријатељицу која му је немало пута рађала крила не би ли се по ко зна који пут уздигао са дна згажене мисли и пропале емоције. Изневерен од оних што су хтели да га имају, али то никада нису умели. Остављен без ичега више до илузије о животу коју је желео имати као стварну и једину могућу. А никада је није имао. Никада стварно оживео и себи приближио. Лишен дома и завичаја, само са круном пропале Љубави, од свега другог развенчан...Био једном, један Краљ...
Довољно, можда, само за Причу, али не и за Историју.
И заиста се причало. Стидљиво, тихо, с призвуком сете у речима које су покушавале саме себе да издигну изнад туге која је одавно претила да однесе и последњи мирис сећања. Бориле су се са заборавом, а опет, прижељкивале су да дође и спасе част једне Круне.
Баш као што беше живео, усамљен и надасве сам, тако је и отишао. Скоро неприметно, лаганим замахом истих оних крила која му она његова бивша и једина Љубав подари. Она иста која је умела да га у висине вине па, поново, назад у понор пропасти баци. Она која га је волела и кажњавала. Бодрила и клела. Целивала и болешћу хранила. Његова награда и осуда. Вечита чежња и страдање.
Сузе за њим беху углавном у себи проливане, кришом и иза горких осмеха невешто прикриване.
Плакала је и она. Уцвељено и неутешно. Лажним поносом чувана.
Иако тешко рањена, лепота јој оста нетакнута, баш иста као онда давно када се први увојци расуше по њеном младалачком лицу не би ли уоквирили и употпунили оне зелене очи које су умеле једнако да лече и боле. У свој тој патњи, обасја је једва приметном радошћу и ведрином, ново лице. Нове очи и скоро познат поглед.
Из неког прикрајка, наједанпут, освести је шапат који учини да се прошлост скоро измаче пред оним што се пред њом приказа. Добро знана топлина огреја јој груди и избистри видике изван туге и очаја. На трен јој се учини као да је све ово већ видела. Као да се од свега већ једном опростила. Заплакала. Одавно све живо у себи убила...
И не беше погрешила. Као у свакој правој бајци и њу пронађоше очи једног Принца, нескривено показујући колико је само био очаран њеном лепотом и појавом. И то не беше било који Принц, већ рођени брат недавно издахнулог Краља П. Таква случајност била је исувише очигледна да би се на њу гледало као на било шта друго него ли судбину. Оваква ситуација изазва у једнима презир, у другима, пак, завист. Додуше, ретко ко би био спреман да поверује да је такво нешто могуће да се деси и једном, а камоли више пута. Чак и бајке су навикле да такве ствари дођу једном или ниједом.Но, несумњиво, мала М.Л. или беше рођена под срећном звездом или је знала нешто што прети да остане непознато за све осим за њу саму. Неизбежну и фаталну скоро за све који су је познавали. Себичну у Љубави – раскалашну у својим жељама и амбицији.
Неочекивано и на запрепашћење свих у Краљевству, као и изван њега, наче се нова емоција да сатка спону између двоје људи који схватише да су, несумњиво, судбински везани и предодређени да буду заједно. Љубоморна чак и на ваздух који је Принц А. удисао, и овога пута М.Л. оста решена да заведе до краја и истраје у својој намери да, мамећи уздахе, свеједно да ли сете или пожуде, уђе у историју и остане заувек један њен део.
Тако и би....
Потпуно очаран њоме, Принц А. поста сасвим опчињен њеним чарима, а сам себи незамислив без М.Л. у свом животу. Чврсто решен да и он напусти своју породицу и нађе уточиште поред своје нове Љубе, то и учини. Недуго за тим она пође за њега, оставивши свог верног доктора у немилој патњи и болу. Беше то испуњење скоро свих њених снова и маштарија. Сада већ права Принцеза А.М. сину у новом, још јачем светлу свог, најзад, оствареног сна. Уживајући дражи славе, па макар и оне лажне, напросто као да је одувек била Принцеза свога Краљевства. Сурова и беспоштедна у својим жељама.Све више и више освајајући свет који је сама за себе створила, а својом страшћу претила да сахрани. Баш онако као што и претходни одабраник њенога срца, Краљ П. би уништен од стране своје слепе Љубави. Нико није могао ни да помисли да се том новоствореном гнезду чак ни на тренутак приближи, а камоли тек провири у њега. За њега је она, можда, била склониште од кише и самоће, за њу он је засигурно био лука спаса и избављења. Пред Богом који одби да их сједини, те тако буде сведок њихове непромишљености и греха, постојаше заувек вредни презира. Само пред собом самима венчани. Опроста недорасли.Никад благословени нити молитве достојни.
Узалуд је млади Принц А. очекивао макар руку подршке од јединог му живог брата, Принца Т. - никада му не би пружена.
Спреман да се суочи и са тим, скоро сасвим сигурно себи одреди неизбежни пут проклетства и пропасти. Баш као што се једном, не тако давно, десило и оном другом брату, Краљу П., који више немаде снаге да га прати, већ заувек нађе свој мир у успомени коју, само покаткад, тек на трен неко оживи.
Далеко свако од свога и скоро исто тако удаљени једно од другога, беху заварани неким привидом среће која их је обоје уљуљкивала у нема лажна обећања и подвале. Одвојени од својих потомака били су спремни да наставе даље ни не осврћући се на оно што је било. Готово без прошлости иза себе. Без порекла и корена. Без иједне сузе жаљења за изгубљеним. Прокоцканим. У неповрат баченим. Без слике или записа, осим оног у срцу и души који је, као отворена рана, стрпљиво чекао да зарасте и себе залечи.
Свако са својим бременом на грудима заточен у нестрпљењу да га збаци и тиме се развенча и од тог дела изневерене прошлости, који је, ипак, скривен, тиљао у обома. Попут притајеног вулкана. Неупаљеног фитиља. Заборављеног зрнца шибице. Било је само питање дана када ће и ко покренути лавину. Запалити фитиљ. Креснути шибицу. Истовремено их је и тешила и прогонила помисао да ће им време истећи, а да то неће имати ко да учини. Одрекавши се свега Принц А. је скренуо линију длана која се у једној тачки сусретала, готово укрштала с оном коју је некада давно и сам Краљ П. себи зацртао. Просто, као трагедија и анатема једног Краљевстба, једне породице која је само желела да буде достојна Љубави, порекла и, можда, оног верног потока који још увек, помало тугаљиво, спаја оне усамљене клупе жељне нових шетача и пролазника кроз сећања на све оно што је некада волео и сведочио. Искричав баш као и оног дана када се оне зелене очи по први пут отворише, решене још тада да га заувек напусте у потрази за својом срећом и судбином.
Принцеза А.М. била је за Принца А. уједно и лепота и казна. Чинила је да и Живот и Смрт исто љуби.Увукавши се у сваку његову пору, сваки уздисај и трептај, постала му је неопходна као и сам ваздух који дише. Завистан од ње, као од какве опојне магије, скоро да је заборавио своје порекло и корене које је толико дуго чезнуо да почупа, али није могао. Баш као што није могао да врати сат уназад не би ли целу Причу отпочео испочетка. Засигурно би пожелео другачији почетак с надом да би тиме и крај био прихватљивији. Крај који је у случају једног великог Краљевства полако преузимао традицију тужног и нимало бајковитог. Несрећан и немоћан да ишта промени остао је за свагда одан само својој, пред Богом неблагосиљаној, Љубави. Кажу да је био задовољан и срећан али, не задуго. Баш као и његов старији брат, Краљ П., отишао је скоро неприметно, тихо, на свом белом коњу одјахавши у неповрат.Ослабљеног сеца. Истрошеног. Недовршеног.
Принцеза А.М. опет је остала да пати и оплакује. Од свих напуштена. По ко зна који пут развенчана. С омчом зле коби уместо бурме верности. И, питала се како и овога пута наћи смисао? Како се изборити за ма какав циљ који већ није пред њом дремао скоро опипљив, остварен...? Како не прокоцкати већ добијено и повратити што је изгубљено? Остало је да се види и покаже.
Времена је бивало све мање, а проћерданих година све више...
Принц Т. је остао једини од три брата који није подлегао њеним лукавим дражима. Једини који је на време схватио да би га она својом Љубављу пре убила него ли спасла. Пре осудила него ослободила.
Узалуд је саветовао свог млађег брата, Прица А., да не чини лудост и не каља образ. Није вредело. Није могло бити спречено нити промењено. Срце Принца Т. било је обузето болом.који као да га је наједном прожео, одлучивши да га покори и потпуно сломи својом непријатном језом. Слике из детињства и младости обузеле су му мисли и заслепеле очи. Сетио се свега што му је мајка некад говорила. Стигла га је и тешка мора због свог старијег брата, Краља П., који нестаде баш исто као и млађи, Принц А. Сада је он остао сам. Овога пута с осећајем да је остављен и он. Преварен. А, изнад целе ове недовољно бајковите трагедије виорила је једна мала, заједничка нота. Мала, али не и безначајна. Чак напротив...
Та иста, опојнога мириса и музе, што једном давно доби оне очаравајуће увојке решене да освоје свет. И заиста, можда им је сасвим мало недостајало. Нису освојиле свет али, многа срца засигурно јесу. И то освојила до пропасти.
У својој лепоти и шарму била је охола и тврдоглаво упорна. Безобзирна и брижна. Сурова и нежна. Неизмерно вешта у свом завођењу и искусна у прикривању свог правог лица. Бескрупулозна. Најбоља увек само за себе. Неочекивано лоша у размерама срца. Себична. Неумољива. Одвећ навикла да рањава. Оставља и увек остаје.
Принц Т. је због свега тога неизмерно патио.Упућивао је себи многе, речи прекора али, нити једну да нађе опроштаја или разумевања. У његовој души Љубав је рађала Мржњу. Помало се плашио тога али, можда по први пут, није желео на то да утиче. Као да је прижељкивао неки, ма какав, преокрет, који би га поново ослободио и лишио немира који му је у срцу тињао. Та жена, вредна ничег више до можда пар штурих реченица које не би ни биле вредне чула слуха, потпуно је обузимала његове мисли бесом и неприкривеним гнушањем. Пожелео је њој да пати, а себи да се свети. Пожелео је да оде у онај град, до оног потока, не би ли му шапнуо да је једина његова срамота скривена иза, некад, неодољиво враголастих увојака. Да. Све је то пожелео. Све је то призивао својим горким осећањем бола и изиграности. Надасве усамљен. Наједном и сам болестан. Неизмерно тужан и неутешан. С печатом на души који се никада не брише, морао је да настави даље сам. Морао је бити јак да прогута цели преостали залогај живота који је обећавао да ће га увек подсећати и нанова рањавати сећањем Помирен са свим тим, Принц Т. је, ипак, смогао снаге да подигнуте главе прихвати све оно што му је судбина спремила тек да спозна.
И одједном, сетио се да му утехе има. Вратило му се оно старо осећање које га је одувек обузимало када му је најтеже. Поново га је приволела та заводљива визија топлога дома у ком се крио спас његовом немиру. Узаврела милина узбуркала му је крвоток, згрејала дланове до ужарености, вратила осмех уморноме лицу. По први пут, био је сигуран да ће се десити оно што ће му душу избавити и окрепити.
Пробуђен новим јутром као никада пре, ноздрве му запара мирис пролећа и тополе. Омами га и потпуно обузе собом. Пред очима му руке Шумадије исцрташе најдивнија обличја која га чежњиво призваше у своје наручје. Сазвучје кише и неукротивих речи понесе га својом нотом на сва она места за којима је одувек чезнуо и у којима је увек био срећан и испуњен. Као поново рођен, издиже се међу облаке лакога хода и, заједно са њима препусти се пловидби која вештије него најлепша успаванка смирује биће изван свога неспокоја. Тога тренутка знао је да је спашен. Знао је да је све што је болело и душу пекло, напросто престало, потуно покорено јаком жељом и снагом воље.
Да ли је опростио више није ни било важно. Заборавио сигурно никада није, али и то је имало све мање значаја. Повратком у пејзаже у којима беше настао, вратио је срце својој души, а боје животу и песми. Дозволивши да, као некада, опет буде опчињен завичајним чаролијама, сав се преточи у срећу, решен да не дозволи да је ишта оскрнави. Најзад свој. Поново пронађен. Бесмртан. Жив.
Сећање на Принцезу више не би вредно спотицања. Она која је остављала многе, баш као једном давно и онај весели поток, није била достојна да траје изван бајке нити ремети снове јаве. Лажна Принцеза истинскога Краљевства заувек само у успомени оживљена... Просто, као да је само себе саму за Бајку измислила. Покорена сопственим сном, осмехом Пирове победе, све више у заборав утопљена а, са неопростивим бременом греха на грудима.
Oстала је да живи...Од свих, коначно, остављена и она.
BIĆE
BIĆE
Teško mi je reći što mi mis'o kleči
što pred ostvarenjem beži svojoj mašti
što u bolu samo srce sebe leči
dok se duša seti k'o i sreći smeši.
Ponekad mi ljubav ravnodušna biva
samo za se stidljivo svoje žice bira,
sećanje mi tada s' mislima razgoreva
biće načas zastalo usred svoga nemira.
Teško mi je reći što mi mis'o kleči
što pred ostvarenjem beži svojoj mašti
što u bolu samo srce sebe leči
dok se duša seti k'o i sreći smeši.
Ponekad mi ljubav ravnodušna biva
samo za se stidljivo svoje žice bira,
sećanje mi tada s' mislima razgoreva
biće načas zastalo usred svoga nemira.
''NEGUJ PESMU, NJOM ĆEŠ SKROTIT' LJUTA TIGRA''
IRONIČNA
Kada prođe život umilnoga glasa,
kad se svrši naša sramna katastrofa,
doć' će drugi neko, tu, na naša mesta,
a mi žalit' zalud zbog minulih sata.
Što volesmo skoro, prizvaće nas tada,
da izmami suzu što se dugo krila,
biće kasno odveć' opet da nas ima,
sećanju će samo ostat' malo toga.
Hrabro ćemo putem nastaviti tada,
pred kojim smo nekad prezali od svega,
zbog straha od ovog što nam sebe pruza,
spoznat' nikad nećemo pravu stazu srca.
I taj drugi neko, zalut'o za nama,
istom će se bolu vinut' k'o mi sada,
i uvek će Ljubav, ta mila i draga,
prva duši biti bez borbe da preda.
четвртак, 13. март 2008.
Iz-ŠEST VELIČANSTVENIH
KUŠADASI DI SI DA SI
ili
SAMO U TURSKOJ NEKA SI
(nastavak deveti ili dovoljan sam po sebi)
POČETAK PRE POČETKA ONOG BAŠ BAŠ
E pa, ako mislite da se ''pusto tursko'' nije organizovalo, te stoga i najzad desilo – varate se. Kako se dešavalo svima njima iliti nama, skupa, ponaosob i drugačije, sledi da vam se prikaže.
Otpočevši svoje veselo taljiganje kroz sušne dane, otcepljena od svoje celine, grupica najhrabrijih istraživača avanturističkoga duha, skoro kao Boško Buha (bog da mu dušu prosti, al' da se rimuje-rimuje se), uputi se prva da izvidi i prostor raskrči, rešena da odoli svakom iskušenju te i provociranju izdržljivosti. Danju otapana i saunirana, noću duboko zamrzavana i najčešće vožena pejzažima bugarskih predela, što je potvrdilo onu staru '' ako ne znaš kuda - ti ud'ri kroz Bugarsku '', ipak, uprkos svemu, dočeka dugo željeno ''Bujrum komšija''...
Dakle, Nojka Palčić, Dugo-zlatokosi Kuki, Šeki Gejts i naravno, ne Đžej nego Ološ, prvi se upustiše u avanturu ''rahatlokum do smrti, samo nek' se vrti''.
Kako je zatečena situacija, zahvaljujući predusretljivosti i profesionalizmu srpskijeh fudeksovaca, pretila da se opredeli za komfornost koju nudi recepcijska garnitura, a što se ovima nikako ne bi dopalo, već svima poznata spisateljica reši da uzme stvar u svoje ruke i da im zada malo muke.
''Ili će vam život biti cveće ili vas više biti neće!'', prema tome, ''Smeštaj hoću O D M A H S A D, s pogledom na more u svim pravcima i pod svim uglovima, s mogućnošću uskakanja u bazenče u slučaju da mi se tako hoće sa balkon direktno, a ostali detalji će se dogovorimo jer, eto, može mi se. Vaistinu merhaba bujrum!'' .
I bi tako - nego kako...
Brzo prebolevši traume višednevnog gužvanja, ponajviše kroz Bugarsku, naravno, smišljajući raznorazne načine za što udobnije smeštanje onog dela tela po kome se inače jedan od pominjanih potomaka Leptirka vika, te i pronalaženje najpogodnijeg mesta za smeštanje nožnog palca, koji često i nije u vlasništvu onog ko se smešta, neki otplakavši čak i rastanak sa voljenom im napravom kompjuterskoga lika.., smognuše snage da se nasmeju uz blagonaklono:
- ''Tursko - EVE NAS! Ma i da nisi pusto – bićeš!''.
Uzevši u obzir da ništa bez svoje druge polovine nije celina, što je veoma logično priznaćete, preskočićemo dalju razradu uvoda i preći na onu od momenta kad je na okup stala cela četa...
POČETAK ONOG BAŠ BAŠ
PRIPAJANJE DRUGE POLOVINE PRVOJ
I OBRNUTO,
A U SMISLU UPOTPUNJAVANJA CELINE,
KOJA BI U SUPROTNOM BILA, IPAK,
SAMO POLOVINA JER,
''SREDNJI JE PREDNJI AKO ISPRED NJEGA
IMA POZADI''
Dakle, rešena da se pripoji prvopristigloj polovini, dotaljiga se i druga. Naravno, svako sa svojim viđenjima i potajnim željama.
''Joj, a kad ćemo u Adaland?'', nestrpljivo je provlačio Krivonogaš, dok je Saitko stidljivo priželjkivo ''Ma, samo da je dovoljno guz-papira jerbo zbog toga nemam mira''...
Na parove razbroj s'!
S obzirom da konačno behu svi na broju, dalje avanturisanje i skuterisanje je moglo da se nastavi...
Kako je opšte poznato da ''snaga na usta ulazi'', a zna se na šta izlazi, što znamo koga ama ič ne brine jer, zaliha onih odstranjivača tragova ima dovoljno, valjalo je onaj ''rahatlokum'' zameniti mnogo hranljivijim ''pilić do iznemoglosti'', a što i bi.
Pilić na hiljadu i jedan načinić, uz obavezan ''zelen efes naaanooo, može i crni joj nanice''.
Ne znamo šta bi se desilo da se ritual potamanjivanja pomenutih radosti trpeze odnosno astala, dešavao na normu, ali u svakom slučaju ne bismo baš u detalje da ne bi bilo neumesno iako je vrlo mesno.
- ''Jaoj ujna, što je ovde dobro, nemaš pojma!'', razdragano je Njanjavi Saitko dočaravao atmosferu, koja teško da je mogla da se opiše tek tako, pogotovo ako bi se desilo da dotična ujna i nije baš isključivo njegova, ali dobro ujna je ujna, pa makar bila i tuđa. Vrcav k'o što jeste, kao i uvek se trudio da nam svima održi veselo stanje duha.
- ''Alo bre! Ujna!''- u glavi mu je brzinom svetlosti promicala nedoumica kako je uspeo dobiti Ćupriju tako lako i potpuno, kao da je ''došla tiho, nezvana sama'', a osim toga još bila je pozvana mama, a ne ujna.
Ipak, nastavi spontano i samouvereno, kao da zna sa kim priča...
- ''Pile ujnino, ljubi ga ujna kako on misli na mene.., pa kako si iako moj sigurno nisi? Čiji si ti mali?''
- ''E, super sam ujna. Pozdravi sve tamo. (Naravno, u sebi se nadovezao ''ako ikoga znamo, a ne znamo sigurno'')''.
Malo povređen iskrenim smehom ostalih veličanstvenih, samo je setno doskočio, kako samo on ume:
- ''Smejte se vi, a brod odlazi!''.
Moramo priznati da nam je tu na momenat ''otvorio oči i ubrzao misli''...
Kakav bre brod? Čiji brod? Šta je bilo na tom brodu? Da li je možda ujna odlazila istim? Ko li je otplovljavao, a ko doplovljavao? Da li našeg Saitka i pored sve razdraganosti ipak nešto muči?
Zadržavši, svako svoje sumnje za sebe i u sebi, samo se odvažnom Krivonogašu ote setno i bojažljivo:
- ''A kad ćemo u Adaland?''.
E pusto tursko, na gadan pistać si se namerio...
Osim svega već pomenutog, nikako ne smemo zanemariti i visoki nivo sportskoga duha i hlorisanja. Otkrivši fenomen ograđenoga vodenog prostora, svima je bilo jasno da će ga maksimalno koristiti, mada ne možemo reći da je bilo jasno i u čem' je tajna njihovog sporta.
Menjajući načine, tehnike i ostale propratne pojave ovakvog ''nadmetanja'' sa sobom samima, unosili su izvesnu dozu pometnje među, ponekad neme – ponekad nasmejane posmatrače. Izvodeći mnogobrojne sado-mazohističke zahvate i potope, ostavljali su traga što unutar, a ono još više izvan bazenastog blaženstva.
Jedno je sigurno – pravila ovakvih sportskih igara i razonoda, ostaće večita nepoznanica čak i za same učesnike.
Povremeno bi ih, doduše samo na trenutak, kontrolisao dobro poznati glas, sada već iskusnog pregovarača i degustatora:
- ''Nema smisla! 'ajmo se organizovati! Već treći put... E, a kad ćemo u Adaland?''
Dobar kao organizator, mada isuviše mlak i slab na ponude koje su odjekivale sa svih strana, retko da bi odoleo bilo kom pozivu da se efesa:
- ''Kako bre da ga odbijem? Vidi kako me gleda, a i..., kad ćemo više u taj Adaland?''
DAN ''A''
I dođe i taj dan...
Naizgled kao i svaki drugi, ali baš toga dana, koji je za Krivonogaša otpočeo još nekoliko dana ranije, a moglo je i pre...
Nervozno iščekujući prevozno sredstvo, koje je trebalo da ih odveze do dugo priželjkivanog vodenog blaženstva, a koje je i pored sve ljubaznosti i poslovnosti dragih nam komšija, već uveliko kasnilo čak preko nekoliko nedopustivih desetina stotinki, kao da je gubio svaku nadu...
Međutim, kao da je neko u tom trenutku uslišio njegove molitve ili, možda ako ne njegove, a ono molitve vozača, koji bi u suprotnom bio oplavljen, pa i po glavi ako treba.
Prilika spasa u obliku četvorotočkaša koji ne bi ''sikirče'' već nešto malo veće, stade ispred njega i blagonaklono zaječa benzinskim glasom:
- ''Ti mali, krivonogi, ideš li možda do Adalanda?''
- ''Jok ti ideš! Naravno da idem... Čuj, već otiš'o..! Još juče... Vozi komšija! 'Ajde, indi-bindi da ne govorim dvaput''.
I nastade haos širih razmera...
- ''Joj ljudi što je ovo dobro! Ovo mora da je raj! Volim Adaland!'', uzvikivao je najushićeniji i najkrivonogiji Tipošče.
- ''Gumu, gumu mi dajte! Gde su gume pizda li vam (d' izvinete) materina? Odakle svi ovi ljudi, što ih turci ne pobiše onomad...?'', nervirala se dugo suzdržavana Nojka.
- ''Gde si ujna da me vidiš saaaaaada!''.
- ''Gde si ujna da ga vidiš sada? Odo' jaaaaaaaaaaaaa...!'', to prozbori i odmah potom joj se njanjavi glasi izgubi.
- ''Aman, ljudi, čija je ovo noga na meni? Uf, al' je ludo! Joj Šeki, Šeki...’’, promrmlja Ološka između dva nagutavanja, isplivavanja i odmrsivanja raznoraznih koječijih delova anatomnih sklopova.
- ''Saroliiiiiiiinaaa, vidi majke šta ti radi! I ti ćeš to isto samo sutra... A biće da ću i ja jer razjebah leđa, ali nema vezeeeeeeeeeeee!'', uzvikivala je Cojka Mrgudić Ovoga Puta Definitivno Nasmejana.
- ''Ljudi, ovo je bolje od Interneta, majke mi! Osvežava al' ne goji, oji, oji, oji, jiiiiiii... Gde ste trasovci!'', podvriskivao je razulareni Šeki Gejts, definitivno turskoga lika i prilika, obasjan potpuno novim svetlom i, kao ovakav, sasvim nepoznat svima drugima, a i sebi.
Veoma odlučno i, nadasve borbeno jurišajući u osvajanje toboganskih visina i guma za prevoženje pojedinačno, a i grupno, po ko zna koji put pobrali su simpatije svih učesnika, posmatrača, a bogami i foto-okidača.
... A SAD, KAKO SU NEKIMA
I OSTALA SLOVA POČELA DA SE NADOVEZUJU
I
PRIVIĐAJU...
Posebnu pažnju izazvao je spust dragoga nam Krivonogaša, koji je ovoga puta rešio da odmori, ali da isto tako vreme ne gubi, već da nađe kompromisno rešenje, a koje se sadržalo u sledećem:
- ''A što, kada sam već seo i da ne prilegnem malo kada mogu?" i utom, a da još ni ne izgovori do kraja, nestade brzinom metka bez registrovanog kraja, a kamoli početka.
Iza glave, kao da mu je odzvanjao huk raje koja je uzvikivala:
- ''Zabranjeno ležanje! Opasno po spustače, a i po posmatrače još više!''.
No, što bi - bi!
Kao i uvek do sada, ostao je dostojanstven, sebe bodreći:
- ''Sve je u redu. Imaš potpunu kontrolu nad situacijom, iako ne nad brzinom niti sobom!''
Doduše, izraz lica mu je nekako izmicao i vešto izbegavao da se uskladi sa tim što je u sebi govorio, ali već je unapred, veoma promućurno smislio da ubedi ljude kako je, u stvari, samo pozirao za izložbeni foto-pano.
Vešto odavajući utisak kako sam bira putanju kretanja, ovim nimalo naivnim spustom, definitivno je pobrao sve simpatije i uzdahe divljenja, dok su samo oni smeliji bili dovoljno iskreni da priznaju:
- ''Joj, kukala mu majka! E ne bila mu u koži vala!''.
Kad se čitava ova ujdurma ''Pomolimo se za Krivonogaša!'' okončala, samo je dostojanstveno kao i uvek, dobacio:
- ''Trkali se. Ja pobjedio!''.
Svaki dalji komentar bio je suvišan u tom momentu jer je jedan njegov pogled govorio više nego hiljadu reči.
Posle svega ovoga, više nije bilo pravog izazova koji bi tim intenzitetom ledio krv u žilama i andrenalin u svim ostalim delovima tela, a i šire.
Nažalost, moralo se krenuti nazad.
Valjalo je smisliti novi avanturistički spektakl, iako se, naravno, u pozadini čulo čežnjivo:
- ''A kada ćemo opet u Adaland?''
NOĆ POSLE NAPORNOG DANA,
PA ONDA JUTRO...
... PA I SVE OSTALO...
Sledećeg jutra, a što je donekle prethodno veče i bilo najavilo, krenulo je upoređivanje stečenih adalendastih rana i tragova. Te čija je veća, te šarenija, te bolnija...
Bez imalo prepirke, ustanovljeno je da je ipak, ona ne baš vidljiva, ali veoma pamtljiva za našeg Krivonogaša, zaista najjačeg utiska i otiska u psihi hrabroga nam spustaša.
Preteći da od Šest Veličanstvenih postanemo osam Desetkovanih Ćopavaca, a shvativši ozbiljnost situacije, prionuli smo na izbijanje klina klinom iliti celivanje vodenih povreda vodom, no kako.
Foto zapisa ovog segmenta avanturizma nema, iz prostog razloga što neki još nisu stigli da se upišu, odnosno d' izvinete, da se nameste za isti, a što samo ukazuje na činjenicu da ujna ipak neće moći da vidi onoga kome je ujna, iako to u stvari i nije.
Kako se povratak iz ovog ludila zvanog ''Jaoj i jupi-ura bre do zore'' primicao, tako su izvesne promene bile veoma primetne i neizbežne. Srećni jedino što je krstarenje brodom, hvala bogu, prošlo – tužni što će i sve ostalo takođe proći - za sada...
KARDINALNE PROMENE U JELOVNIKU,
'MESTO PILIĆ MALO RIBIĆ,
MONETARNI UDAR NA ĐŽEPIĆ
I KUĆNI BUĐŽETIĆ, IĆ...
U izvesnoj opasnosti da zakokodaču i umesto maljavi postanu pernati, rešiše da više ne bude pilić nego neki ribić, a za šta definitivno postoje izvesni foto argumenti.
Utrošivši dobar deo novčanog uloga na pomenuti preokret u jelovniku i stomacima, samo podstaknuše dežurnog oratora i krivonogog zakerala, da se definitivno ne obuzdava u svom monološkom naboju, pa makar posle toga do sledećeg letovanja ne progovorio, a hoće garantovano.
- ''Jedi, jedi... samo nemoj gladna da mi ostaneš! Ja sam sve to krvavo zaradio, a ti ćeš sve u škrge da pretvoriš! Jedi, jedi, najela se dabogda!'', pa udahnu vazduh k'o riba na suvom, i to ona od petnaest miliona turskijeh lira, te potom nastavi: ''Samo te gledam... Ne misliš da li dete ima šta da ti jede! Počeće peraja da ti rastu, neće te prepoznati, sve ćeš cipele morati da pobacaš....a, i perje da počupaš...kokoško škrgava...''.
- ''Kaži: ptičica! Neka vide kako turčin dere Tiposa majku ti...da ti...!''...
(Svi su bili, u najmanju ruku, zaprepašćeni eleokventnošću i rečitošću dežurnog zvocala, koji je bio nezaustavljiv u nameri da preostali deo boravka, a kasnije i samog puta do one prvob
itne destinacije ''dome, slatki dome'', izkomentariše i proprati javno, a u direktnom prenosu.)
Kako je Cojka koji zalogaj gutala, tako bi on ažurno i savesno tiltovao i potom glasno iznosio konačne zbirove pretvorene u sve moguće važeće i odavno nevažeće valute, a kasnije i one pivske, od ''jelen''-a do ''efes''-a i šire.
- ''Za Adaland nemamo, a za ovu zajebanciju može... Uf, samo kad pomislim da će sve to samo proleteti kroz organizam da bi izašlo na drugu stranu, zlo mi dođe. Dobro je da Saitko vodi računa o zalihama odstranjivača i hvala bogu da je to makar đžabe, inače se ne bih mogao naplaćati. Komšija, jedno efes...! More...! Ti vino, a ja pivo. Ma da. Tako mi i treba. Nekom kvalitet - nekom kvantitet! K'o da sam se na boga pistaćima gađao...''.
U ovako strastvenom pristupu direktnog prenosa ožderavanja dotične, a i većine ostalih, odnosno svih ostalih osim oratora, zaista bi bilo suvišno i pre svega, apsolutno hrabro ubacivati se bilo kakvim komentarima i dosetkama.
Do kasno u noć, svako je vredno radio svoje, pripremajući se setno za ono što tek predstoji i čemu se baš i ne raduju...
HEJ HAJ BAŠ NAS BRIGA VOZAMO SE NA TALJIGA,
NA ŽALOST, PREKO NEZAOBILAZNE BUGARSKE PONOVO
I BEZ PIŠANJA, NARAVNO
Histerično se razletevši u trošenje preostalih lirčića koji su odoleli prethodnoj ribljoj večeri, sad već vidno uznemireni činjenicom da ''kad nećeš više pilić, sledi ti ono što nije ruža već ono od puža, a rimuje se sa pilić i završava na 'čić' jer je u deminutivu, naravno'', ipak su se pomirili sa novonastalom situacijom, koja je nalagala:
- Marš napolje iz apartmana. Da ste nam iz oka ispali ne bi vas više trpeli. Jesmo mi vas 500 godina, ali ovo je mnogo duže, il' se makar tako čini...! I drugi put, ponesite sami svoje odstranjivače onoga što na usta ulazi, ali ne obavezno i izlazi. I nemo' slučajno da bacate u toalet išta što prethodno nije pojedeno, pa makar to bila i riba od petnaest miliona turskijeh lira!
Jedva slučajno izbegnuvši neukrcavanje u ono što ''vozi Miško'' samo u ovom slučaju mnogo sporo, za malo da ostadoše još uvek da poziraju, a što nekima, da ne kažemo našem dragom nam Brki Saitoviću i ne bi bila strana pojava.
Iskoristivši maksimalno preostalo vreme do polaska, bez dileme, ali uz izvesnu dozu kajanja i tuge, nastaviše svoje putešestvije, levom rukom kraulirajući, a desnom se hladeći jerbo rashladna naprava iliti klima, naravno, danju ne radi već, logično, to čini samo noću. Naravno, sve to svi prisutni (a skoro i odsutni), imali su prilike da prate zahvaljujući još uvek aktivno angažovanom i neumornom Krivonogašu, bog nek' nam ga poživi.
- ''Pu, sad je našao da kreće! Po najvećoj vrućini! Som! uf kud se podseti... Još i ovo govno što tobož inače hladi i uglavnom besprekorno radi, sad je sasvim slučajno otkazalo, pa neka pomremo. Baš kao one ribe na suvom, pa ko te pita što su petnaest miliona turskijeh lira... Posle samo neka pozovu nekoga, kao što je ova moja da nas dokrajči, pa onda malo tuša i... Mislim mogli bi malo da je uključe da greje, greota da zvrji bez veze. Strašno! Eto, da nisi onoliko hrane sabila u sebe sinoć, odnosno da budem precizniji, da nisi onoliki račun napravila mogao sam kupiti sopstvenu klimu, a ne da se patim k'o poslednji bednik. Ko me i terao da dolazim ovamo...''
Ovakav početak samouvereno je obećavao temperamentan nastavak. Krenulo je nestrpljivo šuškanje ambalaža raznoraznih nervnih zanimacija, uz povremeno, dobronamerno coktanje oratora, a u cilju smirivanja eventualnih bučnih spavača koji bi se olakšavali hrkom dok ih ovaj u tome ne bi omeo.
Taman kako je epizoda ''Ko to tamo peva'' počela da se zahuktava, začula se prva u nizu zvonjava mobilne naprave oratorovog vlasništva, naravno.
- ''Alo. Ujna! Ti li si? A ne, to je onaj drugi mali trebao da kaže....Da tu sam. Kako bre gde? U tri pizde materine, naravno.
Pa u T U R S K O J! U autobusu, aha....Bez klime, aha, jurimo 30 kilometara na sat... Bez dinara, lira ili bilo koje druge valute, a i ono malo što smo imali ova je sabila u svoja creva bez imalo saosećanja i suptilnosti... Sinoć, sinoć. I ja tebi! Bujrum nego šta!''
Vreme je neumitno teklo i skoro da se ništa osim Krivonogaša nije ni dešavalo. Autobus je pretio da se definitivno uparkira jer je bio bliži stajanju nego li kretanju ka željenom cilju.
Povremeno bi se čulo vozačevo brižno: ''Turisti, piša li se nekome!'', nakon kojeg bi usledilo još saosećajnije: ''E baš šteta, još nema stajanja!''. Naprosto je čovek u svakom trenutku bio u toku događaja i dok je Tipos verodostojno prenosio sve što se odvijalo u datom momentu, ovaj bi, isto tako, povremeno upadao sa:
- ''A pušite, pušite, a mene niko ne zove, hehe! Mislite ja sam slep? E pa što ste pišali – pišali ste. Gotovo!''
- ''E dok sam ja vozač, nećete se vi napišati. Uostalom zašto ločete toliko kad je napolju samo 40 stepeni iznad nule. Ali ne brinite, spustićemo je mi na minus čim se smrkne, hehe...!''
- ''Evo nas na bugarskoj granici. Iskoristite priliku da pišate sada jerbo je u samoj Bugarskoj skuplje, a sumnjam da ćemo uopšte i stajati do daljnjeg. Hvala!''.
- ''Alo'', nadoveza se umilni glas Krivonogaša – ''Ne, nije Brka. Vi mora da ste ujak... Evo momenat!''.
- ''Alo! Tata! U Bugarskoj, gde bih bio? 'ajd' pa pozdravi ujnu. Ma koju god i čiju god hoćeš!''
Veoma lako se vrativši na aktuelnu temu koju je valjalo pokriti besprekidnim prenosom, a kako bi i oni udaljeniji sa svojim sedištima bili u toku, nastavio je u svojoj rešenosti da istraje od kraja:
- ''Majstore, mogli bi da stanemo malo, osim ako već ne stojimo! Ne znam, toliko ga gaziš bre da više ne znam šta nam se dešava. Možda letimo, možda stojimo, 'ebem li ga. Kao da smo na trkama bre, uspori malo! Ima bre ovde male dece, a ti ga ne skidaš ispod 40km/h. Imaj srca. Doduše, možda se makar rashladimo kad već ovo govno ne radi ono zbog čega je kupljeno. A možda je ukradeno. Ala si ti jadan čoveče. I dobro, šta sad radiš..? Ma da, boli tebe. Prvo mi ova pojede đžigerice, a da ne kažemo zadnjih šest kirija i, sad me ti dokrajči. Bolje me ostavi peške da idem nego ovo da mi radiš... Šta je sada? Ne mogu da verujem! E ovo je stvarno prevršilo svaku... Šta, a? Stigli smo? Au, kad pre? Naravno, prvo je morao sve stvari da pretumba i razbaca. Ma da, glupo bi bilo da nas tretira kao normalne, civilizovane ljude... Ti ćeš meni da zabraniš da pišam, ne pišao nikad dabogda... Pu...''
Uprkos svim, ne baš sjajnim okolnostima, čitavo ovo truckanje ipak je imalo svojih draži. Mnogi rekordi su oboreni, a bez namere da se takvo nešto desi. Od onoga koliko puta se samo ušlo i izašlo iz autobusa, pa do neobjašnjivog koliko čovek može da izdrži da piša u sebi ili da ne piša uopšte ukoliko, naravno, ne poseduje organ ili, pak, implant - u narodnim krugovima poznat kao bešika.
Šta je bilo sa ujnom, kao i čija je zapravo ono ujna bila, ostaje nepoznanica za sve, osim možda za nju samu jer ona za sigurno zna kome jeste, a kome nije, ali da je brod otplovio – otplovio je, s nadom da će nam jednom, možda, biti razjašnjeno zašto je za Brku Saitovića to imalo tolikog značaja ili, pak, možda baš i nije već je sve samo patetike i utiska radi, a tek da skrene pažnju sa tada aktuelne persone ženskoga roda i određenog statusa u familiji, ako ne već njegovoj, a ono nečijoj sigurno...
ili
SAMO U TURSKOJ NEKA SI
(nastavak deveti ili dovoljan sam po sebi)
POČETAK PRE POČETKA ONOG BAŠ BAŠ
E pa, ako mislite da se ''pusto tursko'' nije organizovalo, te stoga i najzad desilo – varate se. Kako se dešavalo svima njima iliti nama, skupa, ponaosob i drugačije, sledi da vam se prikaže.
Otpočevši svoje veselo taljiganje kroz sušne dane, otcepljena od svoje celine, grupica najhrabrijih istraživača avanturističkoga duha, skoro kao Boško Buha (bog da mu dušu prosti, al' da se rimuje-rimuje se), uputi se prva da izvidi i prostor raskrči, rešena da odoli svakom iskušenju te i provociranju izdržljivosti. Danju otapana i saunirana, noću duboko zamrzavana i najčešće vožena pejzažima bugarskih predela, što je potvrdilo onu staru '' ako ne znaš kuda - ti ud'ri kroz Bugarsku '', ipak, uprkos svemu, dočeka dugo željeno ''Bujrum komšija''...
Dakle, Nojka Palčić, Dugo-zlatokosi Kuki, Šeki Gejts i naravno, ne Đžej nego Ološ, prvi se upustiše u avanturu ''rahatlokum do smrti, samo nek' se vrti''.
Kako je zatečena situacija, zahvaljujući predusretljivosti i profesionalizmu srpskijeh fudeksovaca, pretila da se opredeli za komfornost koju nudi recepcijska garnitura, a što se ovima nikako ne bi dopalo, već svima poznata spisateljica reši da uzme stvar u svoje ruke i da im zada malo muke.
''Ili će vam život biti cveće ili vas više biti neće!'', prema tome, ''Smeštaj hoću O D M A H S A D, s pogledom na more u svim pravcima i pod svim uglovima, s mogućnošću uskakanja u bazenče u slučaju da mi se tako hoće sa balkon direktno, a ostali detalji će se dogovorimo jer, eto, može mi se. Vaistinu merhaba bujrum!'' .
I bi tako - nego kako...
Brzo prebolevši traume višednevnog gužvanja, ponajviše kroz Bugarsku, naravno, smišljajući raznorazne načine za što udobnije smeštanje onog dela tela po kome se inače jedan od pominjanih potomaka Leptirka vika, te i pronalaženje najpogodnijeg mesta za smeštanje nožnog palca, koji često i nije u vlasništvu onog ko se smešta, neki otplakavši čak i rastanak sa voljenom im napravom kompjuterskoga lika.., smognuše snage da se nasmeju uz blagonaklono:
- ''Tursko - EVE NAS! Ma i da nisi pusto – bićeš!''.
Uzevši u obzir da ništa bez svoje druge polovine nije celina, što je veoma logično priznaćete, preskočićemo dalju razradu uvoda i preći na onu od momenta kad je na okup stala cela četa...
POČETAK ONOG BAŠ BAŠ
PRIPAJANJE DRUGE POLOVINE PRVOJ
I OBRNUTO,
A U SMISLU UPOTPUNJAVANJA CELINE,
KOJA BI U SUPROTNOM BILA, IPAK,
SAMO POLOVINA JER,
''SREDNJI JE PREDNJI AKO ISPRED NJEGA
IMA POZADI''
Dakle, rešena da se pripoji prvopristigloj polovini, dotaljiga se i druga. Naravno, svako sa svojim viđenjima i potajnim željama.
''Joj, a kad ćemo u Adaland?'', nestrpljivo je provlačio Krivonogaš, dok je Saitko stidljivo priželjkivo ''Ma, samo da je dovoljno guz-papira jerbo zbog toga nemam mira''...
Na parove razbroj s'!
S obzirom da konačno behu svi na broju, dalje avanturisanje i skuterisanje je moglo da se nastavi...
Kako je opšte poznato da ''snaga na usta ulazi'', a zna se na šta izlazi, što znamo koga ama ič ne brine jer, zaliha onih odstranjivača tragova ima dovoljno, valjalo je onaj ''rahatlokum'' zameniti mnogo hranljivijim ''pilić do iznemoglosti'', a što i bi.
Pilić na hiljadu i jedan načinić, uz obavezan ''zelen efes naaanooo, može i crni joj nanice''.
Ne znamo šta bi se desilo da se ritual potamanjivanja pomenutih radosti trpeze odnosno astala, dešavao na normu, ali u svakom slučaju ne bismo baš u detalje da ne bi bilo neumesno iako je vrlo mesno.
- ''Jaoj ujna, što je ovde dobro, nemaš pojma!'', razdragano je Njanjavi Saitko dočaravao atmosferu, koja teško da je mogla da se opiše tek tako, pogotovo ako bi se desilo da dotična ujna i nije baš isključivo njegova, ali dobro ujna je ujna, pa makar bila i tuđa. Vrcav k'o što jeste, kao i uvek se trudio da nam svima održi veselo stanje duha.
- ''Alo bre! Ujna!''- u glavi mu je brzinom svetlosti promicala nedoumica kako je uspeo dobiti Ćupriju tako lako i potpuno, kao da je ''došla tiho, nezvana sama'', a osim toga još bila je pozvana mama, a ne ujna.
Ipak, nastavi spontano i samouvereno, kao da zna sa kim priča...
- ''Pile ujnino, ljubi ga ujna kako on misli na mene.., pa kako si iako moj sigurno nisi? Čiji si ti mali?''
- ''E, super sam ujna. Pozdravi sve tamo. (Naravno, u sebi se nadovezao ''ako ikoga znamo, a ne znamo sigurno'')''.
Malo povređen iskrenim smehom ostalih veličanstvenih, samo je setno doskočio, kako samo on ume:
- ''Smejte se vi, a brod odlazi!''.
Moramo priznati da nam je tu na momenat ''otvorio oči i ubrzao misli''...
Kakav bre brod? Čiji brod? Šta je bilo na tom brodu? Da li je možda ujna odlazila istim? Ko li je otplovljavao, a ko doplovljavao? Da li našeg Saitka i pored sve razdraganosti ipak nešto muči?
Zadržavši, svako svoje sumnje za sebe i u sebi, samo se odvažnom Krivonogašu ote setno i bojažljivo:
- ''A kad ćemo u Adaland?''.
E pusto tursko, na gadan pistać si se namerio...
Osim svega već pomenutog, nikako ne smemo zanemariti i visoki nivo sportskoga duha i hlorisanja. Otkrivši fenomen ograđenoga vodenog prostora, svima je bilo jasno da će ga maksimalno koristiti, mada ne možemo reći da je bilo jasno i u čem' je tajna njihovog sporta.
Menjajući načine, tehnike i ostale propratne pojave ovakvog ''nadmetanja'' sa sobom samima, unosili su izvesnu dozu pometnje među, ponekad neme – ponekad nasmejane posmatrače. Izvodeći mnogobrojne sado-mazohističke zahvate i potope, ostavljali su traga što unutar, a ono još više izvan bazenastog blaženstva.
Jedno je sigurno – pravila ovakvih sportskih igara i razonoda, ostaće večita nepoznanica čak i za same učesnike.
Povremeno bi ih, doduše samo na trenutak, kontrolisao dobro poznati glas, sada već iskusnog pregovarača i degustatora:
- ''Nema smisla! 'ajmo se organizovati! Već treći put... E, a kad ćemo u Adaland?''
Dobar kao organizator, mada isuviše mlak i slab na ponude koje su odjekivale sa svih strana, retko da bi odoleo bilo kom pozivu da se efesa:
- ''Kako bre da ga odbijem? Vidi kako me gleda, a i..., kad ćemo više u taj Adaland?''
DAN ''A''
I dođe i taj dan...
Naizgled kao i svaki drugi, ali baš toga dana, koji je za Krivonogaša otpočeo još nekoliko dana ranije, a moglo je i pre...
Nervozno iščekujući prevozno sredstvo, koje je trebalo da ih odveze do dugo priželjkivanog vodenog blaženstva, a koje je i pored sve ljubaznosti i poslovnosti dragih nam komšija, već uveliko kasnilo čak preko nekoliko nedopustivih desetina stotinki, kao da je gubio svaku nadu...
Međutim, kao da je neko u tom trenutku uslišio njegove molitve ili, možda ako ne njegove, a ono molitve vozača, koji bi u suprotnom bio oplavljen, pa i po glavi ako treba.
Prilika spasa u obliku četvorotočkaša koji ne bi ''sikirče'' već nešto malo veće, stade ispred njega i blagonaklono zaječa benzinskim glasom:
- ''Ti mali, krivonogi, ideš li možda do Adalanda?''
- ''Jok ti ideš! Naravno da idem... Čuj, već otiš'o..! Još juče... Vozi komšija! 'Ajde, indi-bindi da ne govorim dvaput''.
I nastade haos širih razmera...
- ''Joj ljudi što je ovo dobro! Ovo mora da je raj! Volim Adaland!'', uzvikivao je najushićeniji i najkrivonogiji Tipošče.
- ''Gumu, gumu mi dajte! Gde su gume pizda li vam (d' izvinete) materina? Odakle svi ovi ljudi, što ih turci ne pobiše onomad...?'', nervirala se dugo suzdržavana Nojka.
- ''Gde si ujna da me vidiš saaaaaada!''.
- ''Gde si ujna da ga vidiš sada? Odo' jaaaaaaaaaaaaa...!'', to prozbori i odmah potom joj se njanjavi glasi izgubi.
- ''Aman, ljudi, čija je ovo noga na meni? Uf, al' je ludo! Joj Šeki, Šeki...’’, promrmlja Ološka između dva nagutavanja, isplivavanja i odmrsivanja raznoraznih koječijih delova anatomnih sklopova.
- ''Saroliiiiiiiinaaa, vidi majke šta ti radi! I ti ćeš to isto samo sutra... A biće da ću i ja jer razjebah leđa, ali nema vezeeeeeeeeeeee!'', uzvikivala je Cojka Mrgudić Ovoga Puta Definitivno Nasmejana.
- ''Ljudi, ovo je bolje od Interneta, majke mi! Osvežava al' ne goji, oji, oji, oji, jiiiiiii... Gde ste trasovci!'', podvriskivao je razulareni Šeki Gejts, definitivno turskoga lika i prilika, obasjan potpuno novim svetlom i, kao ovakav, sasvim nepoznat svima drugima, a i sebi.
Veoma odlučno i, nadasve borbeno jurišajući u osvajanje toboganskih visina i guma za prevoženje pojedinačno, a i grupno, po ko zna koji put pobrali su simpatije svih učesnika, posmatrača, a bogami i foto-okidača.
... A SAD, KAKO SU NEKIMA
I OSTALA SLOVA POČELA DA SE NADOVEZUJU
I
PRIVIĐAJU...
Posebnu pažnju izazvao je spust dragoga nam Krivonogaša, koji je ovoga puta rešio da odmori, ali da isto tako vreme ne gubi, već da nađe kompromisno rešenje, a koje se sadržalo u sledećem:
- ''A što, kada sam već seo i da ne prilegnem malo kada mogu?" i utom, a da još ni ne izgovori do kraja, nestade brzinom metka bez registrovanog kraja, a kamoli početka.
Iza glave, kao da mu je odzvanjao huk raje koja je uzvikivala:
- ''Zabranjeno ležanje! Opasno po spustače, a i po posmatrače još više!''.
No, što bi - bi!
Kao i uvek do sada, ostao je dostojanstven, sebe bodreći:
- ''Sve je u redu. Imaš potpunu kontrolu nad situacijom, iako ne nad brzinom niti sobom!''
Doduše, izraz lica mu je nekako izmicao i vešto izbegavao da se uskladi sa tim što je u sebi govorio, ali već je unapred, veoma promućurno smislio da ubedi ljude kako je, u stvari, samo pozirao za izložbeni foto-pano.
Vešto odavajući utisak kako sam bira putanju kretanja, ovim nimalo naivnim spustom, definitivno je pobrao sve simpatije i uzdahe divljenja, dok su samo oni smeliji bili dovoljno iskreni da priznaju:
- ''Joj, kukala mu majka! E ne bila mu u koži vala!''.
Kad se čitava ova ujdurma ''Pomolimo se za Krivonogaša!'' okončala, samo je dostojanstveno kao i uvek, dobacio:
- ''Trkali se. Ja pobjedio!''.
Svaki dalji komentar bio je suvišan u tom momentu jer je jedan njegov pogled govorio više nego hiljadu reči.
Posle svega ovoga, više nije bilo pravog izazova koji bi tim intenzitetom ledio krv u žilama i andrenalin u svim ostalim delovima tela, a i šire.
Nažalost, moralo se krenuti nazad.
Valjalo je smisliti novi avanturistički spektakl, iako se, naravno, u pozadini čulo čežnjivo:
- ''A kada ćemo opet u Adaland?''
NOĆ POSLE NAPORNOG DANA,
PA ONDA JUTRO...
... PA I SVE OSTALO...
Sledećeg jutra, a što je donekle prethodno veče i bilo najavilo, krenulo je upoređivanje stečenih adalendastih rana i tragova. Te čija je veća, te šarenija, te bolnija...
Bez imalo prepirke, ustanovljeno je da je ipak, ona ne baš vidljiva, ali veoma pamtljiva za našeg Krivonogaša, zaista najjačeg utiska i otiska u psihi hrabroga nam spustaša.
Preteći da od Šest Veličanstvenih postanemo osam Desetkovanih Ćopavaca, a shvativši ozbiljnost situacije, prionuli smo na izbijanje klina klinom iliti celivanje vodenih povreda vodom, no kako.
Foto zapisa ovog segmenta avanturizma nema, iz prostog razloga što neki još nisu stigli da se upišu, odnosno d' izvinete, da se nameste za isti, a što samo ukazuje na činjenicu da ujna ipak neće moći da vidi onoga kome je ujna, iako to u stvari i nije.
Kako se povratak iz ovog ludila zvanog ''Jaoj i jupi-ura bre do zore'' primicao, tako su izvesne promene bile veoma primetne i neizbežne. Srećni jedino što je krstarenje brodom, hvala bogu, prošlo – tužni što će i sve ostalo takođe proći - za sada...
KARDINALNE PROMENE U JELOVNIKU,
'MESTO PILIĆ MALO RIBIĆ,
MONETARNI UDAR NA ĐŽEPIĆ
I KUĆNI BUĐŽETIĆ, IĆ...
U izvesnoj opasnosti da zakokodaču i umesto maljavi postanu pernati, rešiše da više ne bude pilić nego neki ribić, a za šta definitivno postoje izvesni foto argumenti.
Utrošivši dobar deo novčanog uloga na pomenuti preokret u jelovniku i stomacima, samo podstaknuše dežurnog oratora i krivonogog zakerala, da se definitivno ne obuzdava u svom monološkom naboju, pa makar posle toga do sledećeg letovanja ne progovorio, a hoće garantovano.
- ''Jedi, jedi... samo nemoj gladna da mi ostaneš! Ja sam sve to krvavo zaradio, a ti ćeš sve u škrge da pretvoriš! Jedi, jedi, najela se dabogda!'', pa udahnu vazduh k'o riba na suvom, i to ona od petnaest miliona turskijeh lira, te potom nastavi: ''Samo te gledam... Ne misliš da li dete ima šta da ti jede! Počeće peraja da ti rastu, neće te prepoznati, sve ćeš cipele morati da pobacaš....a, i perje da počupaš...kokoško škrgava...''.
- ''Kaži: ptičica! Neka vide kako turčin dere Tiposa majku ti...da ti...!''...
(Svi su bili, u najmanju ruku, zaprepašćeni eleokventnošću i rečitošću dežurnog zvocala, koji je bio nezaustavljiv u nameri da preostali deo boravka, a kasnije i samog puta do one prvob
itne destinacije ''dome, slatki dome'', izkomentariše i proprati javno, a u direktnom prenosu.)Kako je Cojka koji zalogaj gutala, tako bi on ažurno i savesno tiltovao i potom glasno iznosio konačne zbirove pretvorene u sve moguće važeće i odavno nevažeće valute, a kasnije i one pivske, od ''jelen''-a do ''efes''-a i šire.
- ''Za Adaland nemamo, a za ovu zajebanciju može... Uf, samo kad pomislim da će sve to samo proleteti kroz organizam da bi izašlo na drugu stranu, zlo mi dođe. Dobro je da Saitko vodi računa o zalihama odstranjivača i hvala bogu da je to makar đžabe, inače se ne bih mogao naplaćati. Komšija, jedno efes...! More...! Ti vino, a ja pivo. Ma da. Tako mi i treba. Nekom kvalitet - nekom kvantitet! K'o da sam se na boga pistaćima gađao...''.
U ovako strastvenom pristupu direktnog prenosa ožderavanja dotične, a i većine ostalih, odnosno svih ostalih osim oratora, zaista bi bilo suvišno i pre svega, apsolutno hrabro ubacivati se bilo kakvim komentarima i dosetkama.
Do kasno u noć, svako je vredno radio svoje, pripremajući se setno za ono što tek predstoji i čemu se baš i ne raduju...
HEJ HAJ BAŠ NAS BRIGA VOZAMO SE NA TALJIGA,
NA ŽALOST, PREKO NEZAOBILAZNE BUGARSKE PONOVO
I BEZ PIŠANJA, NARAVNO
Histerično se razletevši u trošenje preostalih lirčića koji su odoleli prethodnoj ribljoj večeri, sad već vidno uznemireni činjenicom da ''kad nećeš više pilić, sledi ti ono što nije ruža već ono od puža, a rimuje se sa pilić i završava na 'čić' jer je u deminutivu, naravno'', ipak su se pomirili sa novonastalom situacijom, koja je nalagala:
- Marš napolje iz apartmana. Da ste nam iz oka ispali ne bi vas više trpeli. Jesmo mi vas 500 godina, ali ovo je mnogo duže, il' se makar tako čini...! I drugi put, ponesite sami svoje odstranjivače onoga što na usta ulazi, ali ne obavezno i izlazi. I nemo' slučajno da bacate u toalet išta što prethodno nije pojedeno, pa makar to bila i riba od petnaest miliona turskijeh lira!
Jedva slučajno izbegnuvši neukrcavanje u ono što ''vozi Miško'' samo u ovom slučaju mnogo sporo, za malo da ostadoše još uvek da poziraju, a što nekima, da ne kažemo našem dragom nam Brki Saitoviću i ne bi bila strana pojava.
Iskoristivši maksimalno preostalo vreme do polaska, bez dileme, ali uz izvesnu dozu kajanja i tuge, nastaviše svoje putešestvije, levom rukom kraulirajući, a desnom se hladeći jerbo rashladna naprava iliti klima, naravno, danju ne radi već, logično, to čini samo noću. Naravno, sve to svi prisutni (a skoro i odsutni), imali su prilike da prate zahvaljujući još uvek aktivno angažovanom i neumornom Krivonogašu, bog nek' nam ga poživi.
- ''Pu, sad je našao da kreće! Po najvećoj vrućini! Som! uf kud se podseti... Još i ovo govno što tobož inače hladi i uglavnom besprekorno radi, sad je sasvim slučajno otkazalo, pa neka pomremo. Baš kao one ribe na suvom, pa ko te pita što su petnaest miliona turskijeh lira... Posle samo neka pozovu nekoga, kao što je ova moja da nas dokrajči, pa onda malo tuša i... Mislim mogli bi malo da je uključe da greje, greota da zvrji bez veze. Strašno! Eto, da nisi onoliko hrane sabila u sebe sinoć, odnosno da budem precizniji, da nisi onoliki račun napravila mogao sam kupiti sopstvenu klimu, a ne da se patim k'o poslednji bednik. Ko me i terao da dolazim ovamo...''
Ovakav početak samouvereno je obećavao temperamentan nastavak. Krenulo je nestrpljivo šuškanje ambalaža raznoraznih nervnih zanimacija, uz povremeno, dobronamerno coktanje oratora, a u cilju smirivanja eventualnih bučnih spavača koji bi se olakšavali hrkom dok ih ovaj u tome ne bi omeo.
Taman kako je epizoda ''Ko to tamo peva'' počela da se zahuktava, začula se prva u nizu zvonjava mobilne naprave oratorovog vlasništva, naravno.
- ''Alo. Ujna! Ti li si? A ne, to je onaj drugi mali trebao da kaže....Da tu sam. Kako bre gde? U tri pizde materine, naravno.
Pa u T U R S K O J! U autobusu, aha....Bez klime, aha, jurimo 30 kilometara na sat... Bez dinara, lira ili bilo koje druge valute, a i ono malo što smo imali ova je sabila u svoja creva bez imalo saosećanja i suptilnosti... Sinoć, sinoć. I ja tebi! Bujrum nego šta!''
Vreme je neumitno teklo i skoro da se ništa osim Krivonogaša nije ni dešavalo. Autobus je pretio da se definitivno uparkira jer je bio bliži stajanju nego li kretanju ka željenom cilju.
Povremeno bi se čulo vozačevo brižno: ''Turisti, piša li se nekome!'', nakon kojeg bi usledilo još saosećajnije: ''E baš šteta, još nema stajanja!''. Naprosto je čovek u svakom trenutku bio u toku događaja i dok je Tipos verodostojno prenosio sve što se odvijalo u datom momentu, ovaj bi, isto tako, povremeno upadao sa:
- ''A pušite, pušite, a mene niko ne zove, hehe! Mislite ja sam slep? E pa što ste pišali – pišali ste. Gotovo!''
- ''E dok sam ja vozač, nećete se vi napišati. Uostalom zašto ločete toliko kad je napolju samo 40 stepeni iznad nule. Ali ne brinite, spustićemo je mi na minus čim se smrkne, hehe...!''
- ''Evo nas na bugarskoj granici. Iskoristite priliku da pišate sada jerbo je u samoj Bugarskoj skuplje, a sumnjam da ćemo uopšte i stajati do daljnjeg. Hvala!''.
- ''Alo'', nadoveza se umilni glas Krivonogaša – ''Ne, nije Brka. Vi mora da ste ujak... Evo momenat!''.
- ''Alo! Tata! U Bugarskoj, gde bih bio? 'ajd' pa pozdravi ujnu. Ma koju god i čiju god hoćeš!''
Veoma lako se vrativši na aktuelnu temu koju je valjalo pokriti besprekidnim prenosom, a kako bi i oni udaljeniji sa svojim sedištima bili u toku, nastavio je u svojoj rešenosti da istraje od kraja:
- ''Majstore, mogli bi da stanemo malo, osim ako već ne stojimo! Ne znam, toliko ga gaziš bre da više ne znam šta nam se dešava. Možda letimo, možda stojimo, 'ebem li ga. Kao da smo na trkama bre, uspori malo! Ima bre ovde male dece, a ti ga ne skidaš ispod 40km/h. Imaj srca. Doduše, možda se makar rashladimo kad već ovo govno ne radi ono zbog čega je kupljeno. A možda je ukradeno. Ala si ti jadan čoveče. I dobro, šta sad radiš..? Ma da, boli tebe. Prvo mi ova pojede đžigerice, a da ne kažemo zadnjih šest kirija i, sad me ti dokrajči. Bolje me ostavi peške da idem nego ovo da mi radiš... Šta je sada? Ne mogu da verujem! E ovo je stvarno prevršilo svaku... Šta, a? Stigli smo? Au, kad pre? Naravno, prvo je morao sve stvari da pretumba i razbaca. Ma da, glupo bi bilo da nas tretira kao normalne, civilizovane ljude... Ti ćeš meni da zabraniš da pišam, ne pišao nikad dabogda... Pu...''
Uprkos svim, ne baš sjajnim okolnostima, čitavo ovo truckanje ipak je imalo svojih draži. Mnogi rekordi su oboreni, a bez namere da se takvo nešto desi. Od onoga koliko puta se samo ušlo i izašlo iz autobusa, pa do neobjašnjivog koliko čovek može da izdrži da piša u sebi ili da ne piša uopšte ukoliko, naravno, ne poseduje organ ili, pak, implant - u narodnim krugovima poznat kao bešika.
Šta je bilo sa ujnom, kao i čija je zapravo ono ujna bila, ostaje nepoznanica za sve, osim možda za nju samu jer ona za sigurno zna kome jeste, a kome nije, ali da je brod otplovio – otplovio je, s nadom da će nam jednom, možda, biti razjašnjeno zašto je za Brku Saitovića to imalo tolikog značaja ili, pak, možda baš i nije već je sve samo patetike i utiska radi, a tek da skrene pažnju sa tada aktuelne persone ženskoga roda i određenog statusa u familiji, ako ne već njegovoj, a ono nečijoj sigurno...
NEBESKI NAROD PONOVO UZLEĆE ili VRATITE NAM SANKCIJE
Predivan letnji dan. Skoro prava "tropska vrelina".
Posle dužeg života na zemlji, a pod sankcijama, ponovo iznad svega, kako i dolikuje jednom nebeskom narodu.
Ništa se nije znatno promenilo od kad smo zadnji put uzleteli, osim što smo malo osedeli i zaboravili kako se čeka deficitarna roba, a kako ljudi. Ukidanje sankcija nije uspelo da iskoreni drevni običaj "ko pre devojci – njegova devojka". Genetski predodređen da se zbija u redove, naš narod koristi svaku priliku da stvara iste, bez obzira dokle vode; zadovoljno se premeštajući s' noge na onu drugu još nezgaženu, koja pri tom možda i nije baš uvek njegova.
Stižem na aerodrom puna vere, patriotizma i razdraganosti.
Oko mene život vrvi, ljudi psuju na samo nama svojstven i blizak način, neko sa karanfilom u reveru, oni hrabriji sa prezimenom na grudima kako bi se u boju raspoznavali.
Cifre koje pokazuju vreme sletanja aviona, vesele kao i svi mi koji nekoga čekamo, vrte se poput loptica u bubnju i skoro istom brzinom se menjaju, uvek s' neizvesnošću ko je srećni dobitnik i ko će pre koga dočekati.
Stidljiviji povučeno preslišavaju dobitne kombincije, oni snalažljiviji i jači nepokolebljivo ostaju prilepljeni na staklima vrata koja dele carinu od običnog i nadasve izdržljivog sveta.
"Ocarinjeni" koji prvi uspevaju da probiju živi zid bivaju rastrzani od onih što su im "nit' rod, nit' pomoz bog" pre nego li uspeju da izgovore "Hvala, ne treba taksi.".
Stotine taksi vozila se tope na suncu napuštena od strane svojih vozača koji se otimaju oko kofera, birajući pri tom one sa većom "potrošnjom".
Olakšavajuća okolnost u nastalom metežu i natezanju je što, ipak nije zima, te je žongliranje lakše na suvoj i stabilnoj podlozi.
Otežavajuća okolnost u nastalom metežu i natezanju je što, na žalost, nije zima, jer je aerodromska čekaonica pretvorena u prvu srpsku saunu.
Oni sa više sreće koji se domognu svojih vlastitih, ne-taksi vozila, udobno smeštenih na parkingu, dostojanstveno napuštaju ograđene prostore, zadovoljni što je sve dobro ispalo.
Vraćajući svoje kartice na kojima samouvereno stoji: "Parking se plaća – vozilo ne čuvamo!", po ko zna koji put postaju svesni da je ipak mnogo lakše uzleteti nego li sleteti.
Posle dužeg života na zemlji, a pod sankcijama, ponovo iznad svega, kako i dolikuje jednom nebeskom narodu.
Ništa se nije znatno promenilo od kad smo zadnji put uzleteli, osim što smo malo osedeli i zaboravili kako se čeka deficitarna roba, a kako ljudi. Ukidanje sankcija nije uspelo da iskoreni drevni običaj "ko pre devojci – njegova devojka". Genetski predodređen da se zbija u redove, naš narod koristi svaku priliku da stvara iste, bez obzira dokle vode; zadovoljno se premeštajući s' noge na onu drugu još nezgaženu, koja pri tom možda i nije baš uvek njegova.
Stižem na aerodrom puna vere, patriotizma i razdraganosti.
Oko mene život vrvi, ljudi psuju na samo nama svojstven i blizak način, neko sa karanfilom u reveru, oni hrabriji sa prezimenom na grudima kako bi se u boju raspoznavali.
Cifre koje pokazuju vreme sletanja aviona, vesele kao i svi mi koji nekoga čekamo, vrte se poput loptica u bubnju i skoro istom brzinom se menjaju, uvek s' neizvesnošću ko je srećni dobitnik i ko će pre koga dočekati.
Stidljiviji povučeno preslišavaju dobitne kombincije, oni snalažljiviji i jači nepokolebljivo ostaju prilepljeni na staklima vrata koja dele carinu od običnog i nadasve izdržljivog sveta.
"Ocarinjeni" koji prvi uspevaju da probiju živi zid bivaju rastrzani od onih što su im "nit' rod, nit' pomoz bog" pre nego li uspeju da izgovore "Hvala, ne treba taksi.".
Stotine taksi vozila se tope na suncu napuštena od strane svojih vozača koji se otimaju oko kofera, birajući pri tom one sa većom "potrošnjom".
Olakšavajuća okolnost u nastalom metežu i natezanju je što, ipak nije zima, te je žongliranje lakše na suvoj i stabilnoj podlozi.
Otežavajuća okolnost u nastalom metežu i natezanju je što, na žalost, nije zima, jer je aerodromska čekaonica pretvorena u prvu srpsku saunu.
Oni sa više sreće koji se domognu svojih vlastitih, ne-taksi vozila, udobno smeštenih na parkingu, dostojanstveno napuštaju ograđene prostore, zadovoljni što je sve dobro ispalo.
Vraćajući svoje kartice na kojima samouvereno stoji: "Parking se plaća – vozilo ne čuvamo!", po ko zna koji put postaju svesni da je ipak mnogo lakše uzleteti nego li sleteti.
Skoro autobiografija
Dragi ''moji'',
Ja sam Nataša Pavićević.
Rođena sam,(tako barem kažu) ne tako daleke 19ooineke. godine, ali nedovoljno bliske mome pamćenju da bih Vam o tome nešto više pisala.
Skoro bez plate, bez stana i dalje se najteže odričem svoje ambicije.
Ambicijom zovem zadovoljstvo urađenim.
Zadovoljstvom smatram svoju, široj javnosti jos neotkrivenu, ljubav prema pisanju raznoraznih pismenih formi.
Moja sujeta prvih par rečenica smatra dovoljnim. Ostale se ispisuju jer sam "maštovita, kreativna, originalna" i zato što svako ovakvo obraćanje treba da prati određene šablone ne bi li bilo ozbiljno prihvaćeno.
Dakle, izazvana tom svojom ambicijom (za pisanjem), a sa željom da je ista dovoljno intrigantna i za druge, odnosno Vas, uzimam za slobodu da Vam se obratim u nadi da ću, možda, zagolicati Vašu radoznalost do zainteresovanosti.
Igru rečima koju odavno pretačem u pesme, priče i stranice romana, volela bih da pretvorim u nešto ozbiljnije (da ne kažem – posao) odnosno pristupačnije drugima.
Ne želeći toliko da im se dopadne (mada, što da ne?) koliko da se o tome priča.
Da pokrenemo igru dovoljna je jedna reč, od dve moguće. Da ili ne.
Sa nadom da ćemo se opet susresti u ovakvom ili nekom sličnom načinu komunikacije, unapred Vam se zahvaljujem na vremenu poklonjenom ovim mojim redovima.
Uz dužno poštovanje,
anoniman javnosti, autor "šarenih" književnih opredeljenja.
Пријавите се на:
Постови (Atom)